Uprkos razumnim sumnjama starijih naraštaja, generacija Z – generalno definisana kao osobe rođene između 1997. i 2012 – ponovo vraća haotične trendove kao što su spuštene farmerke i pop-pank.
Ali pripadnici generacije Z slažu se sa nama matorcima u jednoj stvari: mejlovi su loši.
A možda će, za razliku od nas, uspeti da jednog dana spasu sve od ove pošasti.
Prema jednoj prošlogodišnjoj studiji, koju je sprovela konsultantska firma Creative Strategies, postoji generacijski jaz i kada je reč o primarnim alatkama za posao. Ispitivanje je ustanovilo da je ljudima starijim od 30 godina mejl bio jedna od najčešće rabljenih alatki. Mlađi od 30 su na pitanje koji program povezuju sa saradnjom odgovarali sa „Google Docs“. Na drugom i trećem mestu su Zoom i iMessage.
Adam Simons (24) preferira da komunicira „doslovno bilo čime sem mejlom“. Simons, vlasnik jedne video-produkcije u Los Anđelesu, sa svojih osmoro zaposlenih i klijentima – među njima su uglavnom sportski timovi – komunicira tekstualnim porukama, preko Instagrama i na Zoomu.
„I-mejl je kao da je neko na jedno mesto sakupio sve stvari koje izazivaju stres, a to znači da se od njega jako umarate“, kaže on. „Pogledaš mejl, i tu je posao, koji je prioritet, a onda te gazda podseća da platiš kiriju, a onda su tu računi za Netfliks. To je baš negativan način da živite svoj život.“
Članovi generacije Z često se prikazuju kao zalepljeni za svoje telefone. Ali Glorija Moskovic-Svit i Erika Pelavin, koje su zajedno osnovale organizaciju okrenutu mladima i tehnologiji, u jednom članku iz 2019. objasnile su da su „digitalni urođenici“ u stvari najbolje opremljeni i da kritički promišljaju digitalne navike. Oni su „veoma oprezni kada je reč o tome na koje sve načine tehnologija menja svet, i mogu mnogo više nijansirano da posmatraju stvari nego što odrasli misle“, napisale su one.
U aprilu, u reakcijama na jedan tekst o „izgaranju“, Njujork tajms je dobio na desetine poruka o mejlovima. Jedan čitalac opisao ih je kao „večitu patnju“. Drugi je rekao: „Dešavalo se, u najgorim danima, i da se rasplačem zbog njega.“ Neki su bili još izričitiji: „Svaki put kada mi stigne mejl, kao da me je neko probo. Još jedna stvar kojoj moram da se posvetim“, napisao je jedan student.
Nedostaci mejlova posebno su se videli tokom pandemije: odluke koje su se nekada donosile uživo, za stolom saradnika, prebačene su u inboks poput nekog pingponga. Neki ljudi pisali su nam o osećaju krivice kada ne odgovore na mejl dovoljno brzo. Drugi su opisali da kada odgovaraju na mejlove zaborave prave radne zadatke.
„Nakon što pošaljem mejl, moram dobro da razmislim da bih se setila gde sam i šta sam radila. To je digitalni ekvivalent onog ulaska u sobu kada zaboravite da li ste došli ili pošli“, napisala je Višaka Apte (46), arhitektkinja iz Njujorka.
Novinarka Aurora Bigers (22) navodi da je i velika konkurencija jedan od problema mejlova.
„Nemoguće je očekivati da će mejl ostati glavni vid komunikacije kada toliko ljudi više ne sedi u svojim kancelarijama, ili uopšte nemaju uključene notifikacije“, kaže ona. „Mislim da to više nije najrelevantniji način komuniciranja.“
Ovaj tekst objavljen je u novom broju Njujork tajmsa na srpskom, koji se dobija na poklon uz svaki broj Nedeljnika od četvrtka, 19. avgusta
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs
Tagovi
