Da li ikoga danas u Hrvatskoj zanima, i da li iko u Srbiji zna kako se dr Vladimir Bakarić obratio Srbima Dalmacije na njihovom savetovanju 1945. godine: „Vi ste na svojim leđima izneli borbu, izdržali ste prvu vatru, presudno ste doprineli da se ustanak razvije u čitavoj Hrvatskoj, uticali ste da se hrvatski narod digne. Vi Srbi ste bili ti koji ste razvili barjak bratstva i jedinstva, one osnovne pobede koju smo izvojevali, vi ste najlepše i najbolje branili čast srpskog imena.“ Da li konteksti ratova devedesetih treba da ponište ove reči u hrvatsko-srpskoj istoriji?
Interesantan je taj Vladimir Bakarić. Nasledio je 1944. Andriju Hebranga na čelu hrvatske Komunističke partije. Od 1941. bio je politički komesar u partizanima.
Bio je vrlo blizak Titu. Odmah po objavljivanju famozne Deklaracije o nazivu i položaju hrvatskog književnog jezika 1967. istupio je protiv nje. Okončao je 1971. „hrvatsko proleće“ (maspok), učestvujući u smeni hrvatskog partijskog rukovodstva sa Savkom Dabčević Kučar na čelu. Uz Kardelja smatran je liberalnijim delom komunističke Titove elite, ali ga Srbi nikad nisu generalno simpatisali. Verovatno i kao tvorca sintagme „federiranje federacije“ koja je bila antiunitarističke intencije kad se radilo o tipu jugoslovenske države koja je Ustavom od 1974. klizila u konfederaciju, a što je Bakarić podržao.
Ne znam da li je Vučić proučavao Bakarića (očigledno nije jer ga nikad nije citirao), ali upravo je Bakarić bio poznat po tome što je zazirao od radikalnih i popaljivih izjava, a neki oponenti su ga upravo zbog te pribranosti pakosno prozvali Mrtvac. Možda bi taj Mrtvac danas mogao biti uzor za umrtvljavanje srpsko-hrvatskih međudržavnih odnosa koje bi donelo preko potrebno olakšanje, kad već ne može doći do suštinskog napretka. Narativi jesu ultimativni, ali pokazalo se da ne vrede ni simbolički gestovi – ni milion evra za Petrinju, ni obnova kuće bana Jelačića u Petrovaradinu, na primer.
Hrvatska je pretpostavljala da bi Vučić marketinški iskoristio Jasenovac i uoči proslave „Oluje“ destabilizovao sakralizovani mit „Domovinskog rata“. Aktuelna srpska vlast se, opet, nada da će se Jasenovcem dodatno legitimizovati kao branilac srpstva čime bi relativizovali i amnestirali politiku devedesetih (koja je iskompromitovala čega se sve dohvatila srpskog), jer ta politika se masovno rehabilituje u ovoj reakcionarnoj fazi Vučićeve vlasti. Doduše više u treš medijskom prostoru nego i kao zvanična politika gde još srećom ima dovoljno titoističkih i dosovskih komponenti. Istovremeno se period kad su na vlasti u Srbiji bili protivnici Miloševića i Šešelja predstavlja kao istorijska anomalija, „topljenje tenkova“ i „nezameranje Hrvatima“.
CEO TEKST POLITIČKE ANALIZE SRPSKO-HRVATSKIH ODNOSA ZORANA PANOVIĆA PROČITAJTE U LETNJEM DVOBROJU NEDELJNIKA. POTRAŽITE GA NA KIOSCIMA ILI NA NSTORE.RS
NAPOMENA: NAREDNI BROJ NEDELJNIKA IZLAZI 11. AVGUSTA
