Izbori za Evropski parlament su za pažljive posmatrače političkih zbivanja, ono što je Svetsko prvenstvo za fudbalske navijače.
Postoji 27 zemalja, koje sve imaju kompleksnu političku scenu – partije desnog centra, levog centra, krajnju desnicu, krajnju levi
cu, liberalne, konzervativne, zelene.
Pošto ovo nisu nacionalni izbori, i pošto oni obično ne menjaju vlade, birači ih uglavnom tretiraju eksperimentalno. Glasaju za stranke koje inače ne bi izabrali za lidere svojih zemalja. Ili jednostavno, glasaju u znak protesta protiv onoga ko je na vlasti, piše The Atlantic.
To ove izbore čini neizvesnim, i samim tim privlačnim.
Od Bregzita, Britanci više ne glasaju za Evropski parlament, a svakako do toga nikada nije ni bilo mnogo stalo.
Amerikanci su oduvek bili prilično magloviti u vezi sa tom institucijom, osim kada se iznenada ispostavi da ima ogromna regulatorna ovlašćenja.
Ipak, anglo-američkim medijima je uvek komplikovano da „hendluju“ ovu neurednu, nijansiranu trku koja se dešava širom kontinenta. Novi izazov, u nedelju ujutru, bili su rezultati ovogodišnjih evropskih izbora: Uspon krajnje desnice.
Naslovi u francuskim medijima su izgledali ovako nekako: antiestablišmentska, krajnje desničarska stranka Nacionalno okupljanje (koja je decenijama zapravo bila deo francuskog establišmenta, iako nikada nije bila na čelu) poremetila je sistem.
Ovo je očigledno bilo protestno glasanje. Bilo je jasno usmereno na francuskog predsednika Emanuela Makrona, a on je odgovorio istom merom. Rspisao je vanredne parlamentarne izbore u Francuskoj, koji će primorati francuske birače da odluče da li zaista žele Le Pen, ne samo u Evropskom parlamentu, već i na čelu zemlje.
Makron se kladi da nije tako.
Pravila u francuskim nacionalnim kampanjama jesu svakako drugačija. Glasanje se odvija u dva kruga, što znači da pobednik mora da dobije više od polovine glasova, a ne trećinu (koliko je njena stranka dobila). Ako Makron greši, Le Pen bi mogla da bude premijerka, ali bi morala da deli vlast sa njim. U tom slučaju, on bi imao tri godine da joj zagorča život. A ako je u pravu, i ako ona ponovo izgubi, kao što se to dešavalo više puta ranije, onda je bezbedan.
U Poljskoj je krajnje desničarska, bivša vladajuća partija zauzela je drugo mesto, po prvi put u deceniji. Pobedila je sadašnja vladajuća partija desnog centra.
U Mađarskoj, potpuno novi, pobunjeni desni centar neočekivano je oduzeo glasove autokratskoj vladajućoj stranci Viktora Orbana. U Slovačkoj, Holandiji, pa čak i Italiji i Francuskoj, levi centar je prošao bolje nego na prethodnim izborima. U Skandinaviji i Španiji, krajnja desnica je lošije prošla.
U Nemačkoj je priča komplikovanija. Trostranačka vladajuća koalicija prošla je loše, ali je krajnje desničarska Alternativa za Nemačku (AfD), opterećena skandalima koji je povezuju sa ruskim novcem i nacističkim simpatijama, prošla gore nego što se očekivalo nekoliko meseci ranije.
Ne treba umanjiti pretnju koju po evropske vrednosti predstavlja AfD i njena otrovna retorika i finansijske veze sa Rusijom. Ili pretnju koju predstavlja njena sestrinska partija u Austriji.
Pravi pobednici su u Nemačkoj bili demohrišćani desnog centra, koji nisu ni pronacistički ni proruski. Naprotiv, oni mesecima tvrde da nemački kancelar Olaf Šolc treba da učini više da pomogne Ukrajini.
Za Amerikance je poruka sa ovih izbora alarmantna i neočekivana. Ali ne zbog onoga što se dešava u Evropi.
Bacite li pogled širom kontinenta – videćete italijansku premijerku Đorđu Meloni, čija je partija nastala u Musolinijevom fašističkom pokretu, ili Le Pen, u Francuskoj, čiji koreni zaista leže u Višiju. Tu je i Gert Vilders, Holanđanin koji je svojevremeno parlament svoje zemlje nazvao „lažnim“.
Svi su oni krajnje desničarski lideri, koji su uspeli da steknu moć na kontu toga što su gradili imidž nekoga ko se „približava centru“. Pokušavali su da zvuče manje ekstremno, odbacujući prethodne primedbe i prihvatajući postojeće saveze, kao što su Evropska unija i NATO.
Oni dosta govore o imigraciji i inflaciji, kao i mejnstrim stranke. A vešto uspevaju da prikriju da su njihovi ciljevi radikalni. Tako Le Penova, koja možda planira da potkopa francuski politički sistem, uspeva da prikrije svoje radikalne namere od birača.
Donald Tramp nije poput ovih političara.
Bivši američki predsednik čak ni ne pokušava da se predstavi kao neko sa centrističkim idejama i ne pokušava da deluje manje konfliktno.
Tramp, s druge strane, ne pokazuje ni nameru da prihvati postojeće saveze. Naprotiv, svakim danom on zvuči sve ekstremnije, nesvesnije i opasnije.
Meloni nije zvala svoje pristalice da utiču na rezultate izbora. Le Pen ne govori o odmazdi i osveti. Vilders je pristao da bude deo koalicione vlade, što znači da može da napravi kompromis sa drugim političkim liderima. Čak se ni Orban, koji je otišao najdalje u degradiranju institucija svoje zemlje, i koji je promenio njen ustav u svoju korist, ne hvali otvoreno da želi da bude autokrata.
Tramp je po tim pitanjima otvoren. Ljudi oko njega javno govore da nisu za demokratiju. A izgleda da birači pozdravljaju ovaj destruktivni, radikalni ekstremizam, ili im barem ne smeta.
Ono što američki mediji pišu u Evropi i proteklim izborima, jeste kliše i pogrešna generalizacija. Evropska krajnja desnica u nekim zemljama beleži rast, ali u nekim joj birači ukazuju manju podršku.
Tagovi
