Da li je insulinska rezistencija put do dijabetesa?

Dok žive život u punoj brzini, mnogi često kažu “nemam vremena” ni za elementarne stvari kao što su pošten obrok i dovoljno sna. Tako, dok jede treću čokoladu i pije četvrtu kafu u 15 časova, čovek se seti da nije doručkovao, niti ručao. Ali, nije imao vremena. Posle više kafa i dovoljno “džank fuda” kasnije, vreme je našlo njega. Na preventivni pregled, i na ordinaciju, o kojoj nije ni stigao da razmišlja, sada će izdvojiti mnogo više vremena. A sve ono što je unosio u sebe, ispostaviće račun najverovatnije u vidu nekog oboljenja, poput kardiovaskularnog, ili dijabetesa, za koje nije ni znao da ima.

“Najtužnija slika je da pacijent dođe sa smetnjama sa vidom, da ne zna da ima dijabetes i da ga mi otkrijemo u ordinaciji. Ono što je problem jeste što u momentu kada ja vidim da moj pacijent ima dijabetes, on dijabetes ima između pet i deset godina. To dovodi u pitanje i sve druge organe i samim tim je već startno dosta ugrožen”, iznosi oftalmolog dr Kristina Savić na prvoj konferenciji “Vodič kroz dijabetes”.

U svetu 573 miliona ljudi živi sa dijabetesom, a da taj broj može biti samo veći potvrđuje podatak da na globalnom nivou ima više od 46 odsto nedijagnostikovanih slučajeva dijabetesa, dok je u Evropi neotkrivenih skoro 40 odsto.

Prema podacima SZO koje iznosi Institut za javno zdravlje Srbije “Dr Milan Jovanović Batut”, dijabetes je jedan od deset vodećih uzroka smrti u svetu, a u Srbiji je u top pet.

Ova bolest bila je uzrok 6,7 miliona smrti u 2021. godini, a zabrinjavajući je podatak da je broj smrti povezanih sa dijabetesom četiri puta veći od zvaničnih statističkih podataka.

“Dijabetes je tiha bolest i često pacijenti nemaju značajnije tegobe a bolest otkrivamo na rutinskim sistematskim pregledima. Međutim, ukoliko je dijabetes uznapredovao, najčešće tegobe predstavljaju pojačan osećaj žeđi, učestalo mokrenje, pojačan apetit. Mogu se javiti i zamagljen vid, malaksalost i pojačano zamaranje”, priča docent dr Ivana Božic Antić, internista-endokrinolog, Euromedik Zvezdara.

“Kao i gojaznost, dijabetes je bolest 21. veka i tu postoji više objašnjenja, ali glavno je sedentarni način života. Sada ima mnogo više zanimanja koja podrazumevaju rad od kuće, veliki broj ljudi iz IT sektora nama često dolazi da se požali na neke simptome koji na kraju dovedu do dijagnoze dijabetesa. Nemamo vremena da idemo u prirodu, da trčimo, da radimo bilo šta fizički. Ono po kući se ne računa, odmah da vam kažem. Sa druge strane, postoji i loša ishrana. Ne samo da ne vodimo računa jer nemamo vremena, nego i sama hrana nije više kvalitetna koliko je bila. Sve to zajedno dovodi do porasta incidence dijabetesa.”

„Ozbiljan je poduhvat da jednu osobu koja je se dobro oseća, ali uglavnom sedi ispred računara, motivišete da razmisli o tome šta je unela u sebe, da ostavi neku video-igricu ili bilo koji sadržaj sa društvene mreže i da sprovede organizovanu, strukturiranu fizičku aktivnost koja ima smisla, ili pak da povede računa npr. o tome koliko boja ima na tanjiru“, priča specijalista opšte medicine Marija Glavinić Mijić.

Doktorka Glavinić Mijić dodaje da u savetovališta za dijabetes dolaze oni koje je ili poslao izabrani lekar, rekavši da neće prepisati u suprotnom terapiju, ili onaj ko želi sebi da pomogne. “Osoba sa tipom 2 dijabetesa, ne zna ni kako da se hrani ni kako da bude fizički aktivna i nije svesna komplikacija.”

Ona dodaje da na svetskom nivou, od deset osoba koje imaju predijabetes, bar osam-devet osoba ne zna da to ima.

“Ne boli, nisu kontrolisali šećer. Ono što možete da uradite jeste da držite svoju telesnu težinu pod kontrolom, da imate redovnu fizičku aktivnost i izbalansiranu ishranu – ne da se odreknete svega. To su mere prevencije. I da se testirate na vreme.”

Ono što je bitno i zašto mi “jurimo” taj predijabetes, kaže doktorka Glavinić Mijić, jeste zato što kod određenog broja osoba, prema jednoj finskoj studiji koja je napravila (jedan) vodič, možete dve trećine osoba da zaustavite u fazi predijabetesa, i da usporite progresiju (kod tipa 2). “Što kasnije postavite dijagnozu, što kasnije šećer dostigne taj nivo dijabetesa, manja je šansa za komplikacije. Kod nekog ko vodi računa, ići će sporije; kod nekog ko ne vodi računa, ići će brže”, priča doktorka Glavinić Mijić i potvrđuje da ova bolest može skratiti životni vek.

“Ranije se smatralo da šest-sedam godina mogu da žive kraće (oboleli od dijabetesa tip 2). Ali, sa poboljšanjem životnih navika, stila i savremenom terapijom, Skandinavci su pre par godina izašli sa podatkom da nema više razlike u dužini životnog veka, upravo zahvaljujući adekvatnoj terapiji. Nije dovoljno zastupljena ta terapija na nivou sveta da bismo mogli da kažemo da je to globalno tako. I dalje dijabetičari imaju značajno veći rizik, naročito tip 2, od kardiovaskularnih bolesti, odnosno infarkta i šloga, što jeste najčešći uzrok umiranja.”

Stručnjaci kažu da je najvažnije ići na preventivne preglede, optimum jednom godišnje, čak i kad je sve u redu.

„Danas praktično u nekim našim endokrinološkim ordinacijama, kada vidite mladu osobu koja je došla a nije u pitanju dijabetes ili bolest štitaste žlezde, s vrata kažu – došao sam zbog insulinske rezistencije. Vrlo često je to gojazna osoba, pa čak i ekstremno gojazna, koja neće reći da je došla zbog gojaznosti, nego će reći da je došla zbog insulinske rezistencije, okrivljujući nekog drugog za taj problem“, kaže profesorka Medicinskog fakulteta u Novom Sadu dr Milena Mitrović. „Naravno, IR može da bude genetski određena. Insulinska rezistencija nije bolest. To je jedno stanje koje praktično nastaje delom zbog naše genetike, a većim delom zbog loših životnih navika. To je stanje koje može da postoji dugi niz godina pre nego što pređe u neku bolest.“

Ne znači da će sve osobe koje imaju IR dobiti šećernu bolest, ističe profesorka Mitrović: neke će ceo život biti predgojazne ili gojazne i imaće IR, ali nikada neće dobiti dijabetes zato što je njihova beta ćelija pankreasa sposobna da povećanom produkcijom insulina nadvlada tu rezistenciju. „Samo osobe koje imaju manje kvalitetnu beta ćeliju će razviti dijabetes, ali će zato ostale osobe sa IR razviti kardiovaskularne bolesti, hipertenziju, policistične jajnike, imaće problem infertiliteta ili će npr. biti sklone nekim malignitetima koji se vezuju za IR, kao što je karcinom endometrijuma, delom karcinom jajnika ili neki maligniteti dojke i dr.“

Suštinski, problem IR u genetici ne možemo da promenimo, nastavlja profesorka Mitrović, ali dodaje da „ako znamo da u našoj porodici postoje osobe sa dijabetesom, kardiovaskularnim bolestima, gojazne osobe – treba da preduzmemo sve što je do nas, da bar smanjimo efekat naših gena“.

Jedan od vodećih uzroka dijabetesa na koje čovek ne može da utiče jeste genetika. Ali to ne znači da će se dijabetes obavezno razviti.

“Mi od naših predaka nasleđujemo predispoziciju da razvijemo bolest. Da li ćemo je razviti, delom zavisi od nas. Nekad ne možete uticati na neke stvari, ali ako nasledite predispoziciju od svojih predaka za dijabetes (tip 2), ono što možete da uradite jeste da držite telesnu težinu u nekoj razumnoj meri: da se ne gojite i da budete fizički aktivni. Dve trećine ljudi će tako da zaustavi progresiju, ali jedan deo neće”, kaže dr Marija Glavinić Mijić.

Interesantno je da više od 95 posto ljudi sa dijabetesom ima dijabetes tip 2, što znači stečeni. Doktorka Glavinić Mijić kaže da su ranije postojale striktne podele na tip 1 – bolest dece i omladine, tip 2 – bolest starijih. Danas nema više tako jasnih podela.

„Kod osoba starije životne dobi možete da otkrijete nešto što se zove LADA – autoimuni dijabetes odraslih: to je ono što je kod mladih tip 1 ali ima mnogo sporiju progresiju. Druga kategorija je ona što je veći problem, a to je tip 2 koji se spušta među omladinu i decu, zato što nemaju dovoljnu količinu fizičke aktivnosti, imaju neadekvatne navike u ishrani. Imamo mnogo više gojazne dece.“

Lako je reći “jedi zdravo”, ali šta da radi onaj koji računa i prilikom nabavke osnovnih namirnica?

“To jeste problem. Ne možete socijalno ugroženim kategorijama stanovništva servirati zdravu hranu. Zdrava hrana, pogotovo ako govorimo o organskoj hrani, nije jeftina. Gojaznost i dijabetes nisu bolest bogatih, već nižih slojeva društva. To je činjenica koja je dokumentovana na globalnom nivou. Ono što jesu zvanične preporuke, ono čime se mi vodimo, jeste da ograničite količine i izvučete maksimum iz onoga što osoba može sebi da priušti. Neophodne su redovne kontrole i prilagođavanje onome što osoba može da ponudi. Mi imamo osobe koje su na narodnoj kuhinji ili ljude koji rade na terenu. Možete da obavite razgovor sa njima i da iz onoga što je ponuđeno, naučite ih da izaberu. Morate osobi da ponudite opciju koja je za nju održiva u dužem periodu”, izlaže dr Marija Glavinić Mijić.

Fizička aktivnost, ishrana, san i stres podjednako utiču da li će se razviti ili pogoršati dijabetes.

„Kod nekoga je dovoljno da bude prisutan samo jedan od navedenih faktora rizika, a kod drugih je potrebno da postoji kombinacija svih faktora rizika. To pre svega zavisi od genetske predispozicije svakog pacijenta“, kaže dr Ivana Božić Antić.

Ko ne voli da trči, može da kaže da je taj segment najmanje bitan i nastavi da živi u prividu. Ko voli slatkiše, može da ponovi ono što obično ume da kaže poneka baka – da se “šećer ne dobija od TOG šećera”. Mit da se dijabetes ne može dobiti od prevelike konzumacije slatkiša, upravo je srušen.

“Moguće je. Naročito ukoliko osoba ima genetsku predispoziciju. Ukoliko su roditelji imali dijabetes, verovatnoća da će se javiti dijabetes kod potomstva je između 20 i 70 odsto. Međutim na ispoljavanje bolesti utiču pre svega gojaznost, način ishrane, manjak fizičke aktivnosti, i stres”, ističe doktorka Božić Antić.

Doktorka Glavinić Mijić kaže da „maltretiranje organizma preterivanjem u bilo čemu nikako nije dobro“.

„Možemo dobiti dijabet. Možemo potrošiti svoje količine insulina. Ako preterujemo u slatkišima, mi ne vodimo računa o sebi – preterujemo. Ne možete sprečiti sve u životu, ali vaše je da uradite ono što možete, a to je da izbalansirate život na najbolji način u uslovima u kojima se trenutno nalazite.“

Strah od bolesti može da bude pokretač da se prekine s lošim navikama, ali vrlo često i najveći broj ljudi neće reagovati na zabrane, kako objašnjava  doktorka Glavinić Mijić, posebno jer treba jako dugo živeti s tom dijagnozom.

“Većina njih će morati da živi sa dijagnozom hronične bolesti i ukoliko u startu pođu s idejom da se oni tu ništa ne pitaju i da ne mogu da drže bolest pod kontrolom, onda već imamo ozbiljan problem. Tako da, ako njima sve to zabranite da jedu, daće to efekta u startu. Pitanje je održivosti, kvaliteta života, i pitanje je da li ćete vi tim deficitima u ishrani da napravite neki nutritivni problem koji će uvesti u neki hronični problem za pet do deset godina”, kaže dr Marija Glavinić Mijić.

Ljudi umeju da, kako kaže doktorka, “bindžuju” sportske aktivnosti, ne bi li sebi pomogli u snižavanju šećera. Međutim, kada je reč o treniranju, bolje je govoriti o umerenosti.

“Minimum, ono što preporučuje američka asocijacija za srce, jeste 150-300 minuta umerene fizičke aktivnosti nedeljno ili 75 minuta intenzivne. Pokazalo se da je bolja umerena aktivnost, da se ne preforsirate. Recimo, 30 minuta šetnje pet dana u nedelji. Ono što je bitno jeste da ne napravite pauzu duže od dva dana. Bolje je da imate kontinuitet nego da jedan dan trčite tri kruga oko Ade. Ako ste napravili dužu pauzu od preporučene, nastavite onaj režim koji vam je prijao”, priča dr Marija Glavinić Mijić.

Osim prevelike konzumacije neadekvatne hrane i manjka kretanja, mnogi žive u hroničnom stresu, za koji je sada poznato da je jedan od okidača dijabetesa. Jedinstven, utaban put za, kako se ume reći, držanje stresa pod kontrolom – ne postoji. Izgleda da na pojedinačnom planu osoba treba da vidi šta joj najviše prija.

“Svaka osoba bi trebalo da radi na sebi. Idealni uslovi za održavanje zdravlja svakog organa su balansirana ishrana, redovna fizička aktivnost, redovno i adekvatno spavanje, kao i nekonzumiranje cigareta i alkohola. Sve navedeno potpomaže da u svakodnevnim stresnim situacijama reagujemo mirnije glave i time ne potenciramo akumulaciju stresa. Ukoliko je stres preveliki i osoba oseća da ne može da se nosi sa njim ili da stres počinje da ostavlja posledice po zdravlje, u tim situacijama je najispravnije obratiti se psihoterapeutu. Mnogo je bolje da naučimo kako da se nosimo sa stresom na ispravan i zdrav način nego da puštamo da se akumulira i ugrožava nam i fizičko i psihičko zdravlje. Na taj način ćemo i sebe sprečiti da u nekim stresnim situacijama reagujemo preterano i time indukujemo stres kod druge osobe i ugrozimo njeno zdravlje. Potrebno je da više brinemo jedni o drugima”, izlaže dr Ivana Božić Antić.

Ako neko sumnja da ima dijabetes ili da je na dobrom putu da tako bude, prvo što se savetuje, kako kaže dr Ivana Božić Antić, jeste provera jutarnjeg šećera u krvi, kao i “tromesečnog šećera” (HbA1c).

“Ukoliko postoji genetska predispozicija za nastanak dijabetesa i/ili osoba ima faktore rizika kao što su gojaznost, loša ishrana, manjak fizičke aktivnosti i konstantan stres, tada je potrebno utvrditi da li postoji predijabetes. To se može učiniti testom oralnog opterećenja glukoze (OGTT)”, objašnjava ona i dodaje da OGTT služi sa procenu trenutnog stanja u smislu dijagnostike predijabetesa (i dijabetesa), a koji, ukoliko postoji, neminovno vodi u dijabetes ukoliko se način života ne promeni.

Dijabetes je česta, ozbiljna i skupa bolest, koja je već sada epidemijskih razmera, sa tendencijom porasta. Samo u Srbiji, više od 770.000 ljudi živi s ovom hroničnom bolesti. Pre devet godina, svaki osmi stanovnik naše zemlje imao je dijabetes. Ako se napredovanje ove bolesti preventivnim merama uspori, 2040. to će biti svaki peti. Što je mnogo, mnogo je.