Josip Broz Tito i Aleksandar Leka Ranković bili su bliski prijatelji od 1937. do 1966. godine – njihovo je prijateljstvo bilo mnogo starije od političke moći koju su delili i čvršće od ideala na kom je počivalo, jer je mimo političke teorije u njega bila ugrađena istorija dva čoveka. I o tom prijateljstvu druga Starog i druga Marka, znali su svi. Bila je to jedna od karakterističnih crnobelih slika u čijoj pozadini magnetofonska traka emituje piskavi glas žurnala koji su u posleratnim godinama informisali narod.
Upravo je to njihovo prijateljstvo bilo u temelju nekoliko različitih teorija o tome šta se zapravo dogodilo u predigri i na vrhuncu Brionskog plenuma, 1. jula 1966. godine.
Prema jednoj školi mišljenja Leka Ranković se toliko osilio da je zaista kao prvi čovek Udbe prisluškivao sve partijske drugove koji su mu bili na političkom radaru, pa među njima i Tita. Odluka o njegovom odstranjivanju bila je tako „logična posledica“. Prema drugoj školi mišljenja, politička struja oko Edvarda Kardelja imala je nameru da udari na Tita, ali je odlučila da sve svoje resurse usmeri na ipak nešto slabijeg Rankovića. Odluka o Lekinom odstranjivanju tako je stavljena pred Tita kao „svršen čin“. Prema drugim teorijama, važnu ulogu u svemu odigrao je i sukob Jovanke i Slavke, suprugâ dvojice kumova i političkih lidera Jugoslavije. CIA je u svom izveštaju pisala da je u pitanju „otvaranje borbe za Titovog naslednika“.
U svim ovim teorijama, postoji jedna slabost – potcenjivanje Titove uloge u političkim zbivanjima, njegovih političkih sposobnosti i moći.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS OD ČETVRTKA, 31. AVGUSTA
Tagovi
