Da li je to ljubav?: Kad brak traje 60 godina

Pre nekoliko dana pitao sam oca u čemu je tajna dugog, srećnog braka. Svi smo sedeli za stolom u dnevnoj sobi u staroj kući mojih roditelja: braća i sestre, roditelji i ja. Popili smo filter kafu, bile su dve torte, buketi cveća i godišnjica za proslavu: 60. godišnjica venčanja. Naziva se i „dijamantska svadba“.

Kada sam tražio pogodan poklon za godišnjicu braka na Internetu, našao sam prelepu rečenicu: „Nažalost, malo parova sme da proslavi dijamantsko venčanje, pa nisu poznati posebni običaji“.

Zvučalo je kao opis vrlo retkog prirodng fenomena. Uveliko nepoznat svet u koji vrlo malo ljudi ikada ulazi. Moji roditelji su se venčali 17. septembra 1960. U crkvi u Karlshorstu, istočni Berlin. Postoji mali venčani album, u kojem su pažljivo zalepljene crno-bele fotografije, na njemu moji roditelji neobično mladalačkih lica. Moja majka je imala 23 godine na dan venčanja. Moj otac 26. Kada su se sreli prvi put, kako kaže moj otac, nisu bili ni punoletni: petnaestogodišnjakinja i sedamnaestogodišnjak koji su se slučajno sreli u protestantskoj „Mladoj kongregaciji“. Od tada zajedno prolaze kroz život. Lako je zapisati brojeve. Ali, teško mi je da im zaista verujem. 60 godina braka? 60 godina uvek ova jedna osoba? 60 godina kompromisa? 60 godina deljenja kreveta? Držite se 60 godina i ne popuštate, čak ni u najgorim danima? Kako to uspevate?

Prosečni nemački brak traje oko 15 godina. U braku sam već 7 godina, na šta sam veoma ponosan. Bakreno venčanje. Vau! Kada sam se oženio bio sam već u dubokoj starosti od 41 godine – ne možete reći da sam puno naučio od svojih roditelja u pogledu odnosa. Ako pitam oca o velikoj tajni braka, reći će: „Pa, dečko moj … tajna …“ i izgleda kao neko ko o tome nikada nije dugo razmišljao. Da li je to upravo tajna? Da ga učiniš jednostavnim?

Nebrojeni su bračni savetnici. Ima naslova poput „7 tajni srećnog braka“ ili „365 tajni srećnog braka“. 365 tajni mi se čine vrlo smešnim, ali šta ja znam? Ali postoje reči koje odgovaraju mojim starim roditeljima.

Odrasli u ratu. U zimi 1945. moja majka je pobegla iz Istočne Pruske na zaprežnim zapregama na zapad. Moj otac – čiji je otac bio mrtav na Istočnom frontu – pobegao je u noći bombardovanja u Berlinu u selo u Brandenburgu. Stvari vam se mogu činiti posebno dragocenim kada ste kao dete izašli iz propasti. Život. Ljubav. Porodica. Kad prelistavam mali album venčanja svojih roditelja, primećujem skromnost. Proslava se odvijala kod kuće. Klub stočić u istoj dnevnoj sobi u kojoj sada ponovo sedimo 60 godina kasnije. Medeni mesec? Nedelju dana do Bad Šandaua u Saksoniji.

Kasnije, moj medeni mesec prešao je pola sveta: do Brazila. Tamo živi porodica moje supruge. Mnoga venčanja na koja sam bio pozvan održavala su se u vilama Brandenburg ili romantičnim hotelima u Meklenburgu. Uz DJ-a, konjsku zapregu, šampanjac, višespratnu svadbenu tortu. Zaista velika predstava. Usledili su ponekad vrlo kratki brakovi. Ako pitam majku za tajnu braka, ona kaže: „Imali smo toliko toga da uradimo. Pa … i odjednom je prošlo 60 godina.“ Zvuči kao da je sve bila samo slučajnost.

Moja majka nikad nije vozila. Moj otac je retko kuvao. Možete to nazvati staromodnim. Moja majka to naziva jednostavno: podela rada. Jedan radi jedno, a drugi – drugo.

Gde je problem? Nisi se suprotstavljao „duhu vremena“. Život je bio iscrpljujući. Troje dece, stomatološka ordinacija, dve profesije, dve kuće, dve bašte, izgradnja zida, pad zida, socijalizam, kapitalizam.

Rečenica koju nikada nisam čuo od svojih staromodnih roditelja: „Treba mi vremena za sebe“. Verovatno su ga ponekad smatrali iscrpljujućim. Ali, kaže moja majka, nisu stalno preispitivali jedno drugo. Da li smo jdno za drugo? Koliko si vremena proveo sa decom? Ili u domaćinstvu? Mi-realizacija je bila u prvom planu. Život u simbiozi.

Moj otac kaže: „Morate ozbiljno da shvatite brak i ljubav.“ Moja majka kaže: „Morate biti tolerantni“. Tako je decenijama trpela da moj otac svake večeri glasno svira klavir u susednoj sobi dok ona gleda televiziju. Decenijama je ignorisao njene „nekvalifikovane“ komentare na fudbalske prenose. Moja majka voli da razgovara i to puno. Moj otac mnogo sluša. Dakle:ako želi.

Uveče u krevetu čitaju jedno drugom knjige – verovatno će tako do kraja zajedničkih dana. Moj otac nije održao govor na 60. godišnjicu venčanja. Napisao je priču i pročitao je supruzi i deci. O paru koji znamo samo kao naše roditelje. Zahvalio se mojoj majci. Zahvalio sebi na životu. Svoj sreći. I na kraju je nesigurno pitao: „Da li je to ljubav?“