„Da li je vaš muž dugo patio u bolnici, ili je brzo umro“: Kako varaju „vidovnjaci“

Postoje ljudi za koje se veruje da znaju sve čak i o osobama koje prvi put vide u životu. Ako platite dogovorenu tarifu, oni će vas „čitati kao otvorenu knjigu“. Bićete zbunjeni, otići ćete impresionirani i ubrzo svima pričati o ovom čudesnom iskustvu. Jedino moguće objašnjenje biće da taj čovek poseduje moć vančulnog opažanja, jer šta bi drugo moglo da bude?

Nema sumnje da je to veština dostojna divljenja.

Da li su ovi ljudi zaista vidoviti?

Jer ako nisu, kojim se tehnikama služe da bi nas naveli da poverujemo u njihove natprirodne moći?

Jedan od načina „čitanja“ klijenta je da manipulator (ovaj izraz pozajmljujemo od industrije mađioničarske i iluzionističke zabave) uposli „špijune“ koji će pre seanse doznati što više detalja o svakom klijentu.

Evo dela ispovesti jednog saradnika poznatog beogradskog „belog maga“, objavljenom u beogradskom „Glasu“ od 22. jula 2000:

Kada dođe klijent, mi mu uzmemo podatke objašnjavajući da je vidovnjak strašno zauzet. Zakažemo seansu za sedam ili deset dana. U međuvremenu ekipa odlazi na datu adresu i temeljno se raspituje o mušteriji. Neprimetno u jedan kraj dvorišta ili hodnika oni bace neki zamotuljak. Posle nedelju dana, kada klijent dođe na seansu, prorok ga zasenjuje ličnim podacima do kojih su došli njegovi ljudi na terenu. Onda vidovnjak gleda u pasulj i saopšti mušteriji da je na njegovu kuću i porodicu bačena crna magija. Odlaze do njegove kuće i prorok nalazi onaj zamotuljak. Tada se zakazuje ritual skidanja prokletstva. Sve se to debelo naplaćuje.

Ova tehnika, kada manipulator govori podatke koje je unapred doznao, poznata je kao „vruće čitanje“. Osim toga, postoji i „hladno čitanje“; njime se služe manipulatori koji se umesto „špijuna“ u poslu služe talentom, ali to nije lako objasniti prostom definicijom, jer je u igri čitav niz tehnika.

Elokvencija u izražavanju je dobar preduslov, a tu su i ispravno tumačenje mimike lica i govora tela, sugestija, laskanje i uopštenost.

Osim toga, od važnosti je i procena koju manipulator načini u prvom kontaktu sa klijentom – odeća i nakit, maniri, akcenat, mimika, reagovanje na provokacije i tako dalje. Da li je frizura klasična, moderna ili je kosa zapuštena? Da li se po širini odeće može zaključiti da je klijent nedavno izgubio ili dobio na težini? Nosi li burmu, jesu li mu nokti čisti? Da li je napet ili sedi opušteno?

Manipulator uglavnom govori uopštene stvari i posmatra klijenta. U zavisnosti od njegove reakcije on će se u razgovoru primicati sve konkretnijim temama, pri čemu će koristiti fraze koje liče na konstatacije a u stvari su prerušena pitanja.

Svaki put kad dobije odgovor, koga klijent često daje a da toga nije ni svestan, vidovnjak će to iskoristiti da se približi temi koja će biti najpovoljnija za podmetanje teze o vidovitosti.

Džejms Rendi (James Randi) navodi primer iz TV emisije „48 časova“ (48 Hours) u kojoj je proslavljeni vidovnjak Van Praagh čitavih 60 minuta pogađao detalje dobrovoljcima iz publike.

Pažljivim pregledom video – snimka, Rendi je izbrojao 260 pitanja koja je vidovnjak postavio svojim klijentima i samo 2 tvrdnje (obe pogrešne). Evo primera kako je teklo „pogađanje“:

Van Praagh: Da li je vaš muž dugo patio u bolnici, ili je brzo umro?

Dobrovoljac iz publike (udovica): Oh, umro je skoro trenutno!

Van Praagh: Da, jer mi je rekao: „Nisam patio. Bio sam pošteđen bola.“

Čak i kad ne dobije verbalni odgovor, vidovnjak neće insistirati na njemu nego će posmatrati ono što se u psihologiji zove ideomotorni efekat, a u narodu govor tela: nesvesno trzanje i skretanje pogleda pri diskretnim provokacijama u razgovoru.

Ovu tehniku, inače, rado koriste i hiromanti (čitači dlana), jer dok u svojoj ruci drže klijentovu šaku, ona im svojim jedva primetnim pokretima odaje reakciju na tok razgovora.

Dobar vidovnjak u isto vreme je i pažljiv slušalac. On će dozvoliti klijentu da govori onoliko koliko želi; zapravo, manipulator će biti najuspešniji ako klijent pretvori seansu u „otvaranje duše“ i počne da se jada za sve što mu leži na srcu.

Vidovnjak će mu potom vratiti sve informacije ali u izmenjenoj formi, taman koliko je potrebno da se one proglase za rezultat njegove vidovitosti.

Ovo je vrlo verovatan razvoj događaja jer veliki broj klijenata dolazi zato što već ima neki lični ili porodični problem – pre svega zdravstvene, materijalne ili ljubavne prirode, što će manipulator lako videti već na prvi pogled.

Hiromant (čitač dlana) klijentu će, recimo, postaviti naizgled formalno pitanje od koje linije na dlanu da počne, od linije srca, zdravlja ili novca i čim dobije odgovor biće mu jasno zašto je došao i šta želi da čuje.

Od velike koristi je i to što klijent već dolazi sa željom da bude impresioniran, da ne kažemo prevaren; on je spreman da ovoj seansi prida veće značenje nego što ga ona realno ima.

Želja da se doživi čudesno iskustvo jeste pokretačka energija seanse i vidovnjak zna da će ta želja kod klijenta pružiti posebno značenje svemu što on kaže, bez obzira koliko je to neobično ili besmisleno. Ako ne odmah, onda će kasnije klijent analizirati te reči i pronalaziti im skriveni smisao i opravdanje („Aha! Rekao mi je da će mi krug doći glave a ja sam upravo udario glavom u bojler, koji je okrugao!“)

Talenat o kome smo govorili podrazumeva i osećaj za ljudsku psihologiju, koji će mu reći da su ljudi u osnovi egoistični i samoljubivi, i da ih samo socijalna maska koju nose sputava da ovu svoju prirodu pokazuju na svakom koraku.

Dobro odmerena količina laskanja pomoći će manipulatoru da ostavi utisak da je već na početku „pročitao“ klijenta. Takođe je od važnosti i selektivnost ljudske memorije, jer će svaki klijent rado zanemariti sve promašaje i greške koje manipulator načini a sećati se samo pogodaka, i to utoliko bolje i sa više detalja ukoliko je taj pogodak bio uspešniji.

Na kraju će prilikom prenošenja svog iskustva drugima (potencijalnim novim klijentima) uvek malo „doterati“ stvar, malo zbog toga što će u društvu uvek ciljati na to da impresionira slušaoce, a malo i zato što mu je lepše kad i sam veruje u to da je iskustvo bilo izuzetno.

Nije bez značaja ni to što se zna da je on za tu seansu dobro platio – a nikad nije poželjno prikazati se naivnim i prevarenim, kao što i u prepričavanju ljubavnih avantura akteri uvek prećutkuju promašaje i uvećavaju ili izmišljaju uspehe.

Pogrešno je uverenje da žrtve manipulatora mogu da budu samo lakoverne i sugestibilne osobe. Naprotiv, klijent mora da razmišlja logično da bi povezao stvari onako kako to manipulator želi.

Čak i okoreli skeptici lako mogu da „padnu“ na trikove – ne samo kad se razgovor vodi o fluidnim i neodređenim stvarima, nego i kad je tema konkretna i nedvosmislena.

Uz dozvolu autora Nedeljnik.rs u formi feljtona donosi delove knjige Voje Antonića „Da li postoje stvari koje ne postoje – Vodič za kritičko razmišljanje„, objavljene 2000. godine