Da li je Vidovdan srpsko (razbijeno) ogledalo?

Ko smo mi i šta nas određuje? Šta podrazumeva identitet jednog naroda – veliko je pitanje čiji odgovor leži na isto tako velikom trouglu jezika, nacije i kulture. Jezik je odlučujući faktor u građenju nacionalnog identiteta i nije slučajno što lingvisti širom sveta „duh naroda“ lociraju u njegovom jeziku. Kultura je takođe veliki odraz u ogledalu nacije, a pored nje vide se tradicija i običaji. Vera je prema istraživanjima savremenog razmišljanja sekundarna, ali uvek prisutna. Pa ako bi Srbi pogledali u svoje ogledalo nacionalnog identita, nesumnjivo bi im se ukazala jedna rečnička odrednica iz 1818. godine – „Vidov dan, na dne, m. 15. junija, kad su Srblji izgubili na Kosovo“.

Ali, Vidovdan seže u mnogo dalju prošlost od one u kojoj ga je Vuk Stefanović Karadžić zabeležio kao odrednicu u Srpskom rječniku, a ne proteže se ni na samo jednu godinu, jer, kako izgleda, srpski identitet se najviše pokazuje na Vidovdan iz veka u vek, možda baš zato što nam i samo ime ovog praznika govori da tada najbolje možemo videti – ko smo.

Tako se 1389. godine na ovaj dan (15. juna po starom kalendaru) odigrala najznačanija bitka za Srbe u blizini Prištine, kada je knez Lazar Hrebeljanović poveo srpske snage u sukob sa osmanskom vojskom sultana Murata I. Jedna od najvećih bitaka koju je video 14. vek – Kosovski boj, u kojoj je izazvana velika otomanska sila koja je u to vreme buktala po Evropi.

Nekoliko stotina godina kasnije, 1881. Vidovdan je obeležilo potpisivanje ugovora kojim se Srbija obavezala da neće zaključivati bilo kakve političke ili ekonomske ugovore sa drugim zemljama, bez prethodnog odobrenja Austrougarske. U zamenu za potpunu potčinjenost Beču, srpska država i dinastija Obrenovića su kao kraljevina dobile međunarodno priznatu nezavisnost. Srbija i Austrougarska su tada sklopile tajnu konvenciju.

Iako se nije dogodila baš tog datuma nego nekoliko dana posle, Bregalnička bitka se vezuje za Vidovdan jer je tada još uvek trajalo vidovdansko praznovanje. Bugari su 30. juna 1913. godine izveli napad na Bregalnici, što je bio uvod u Drugi balkanski rat.

Narednog Vidovdana u Sarajevu 1914. godine dogodio se Sarajevski atentat, kada je Gavrilo Princip iz grupe od šestorice atentatora, članova organizacije Mlada Bosna, ubio austrougarskog prestolonaslednika nadvojvodu Franca Ferdinanda i njegovu suprugu Sofiju, vojvotkinju od Hoenberga. Politički motiv ubistva bila je želja za „oslobođenjem od austrougarskog jarma“. Atentat je direktno vodio do Prvog svetskog rata kada je Austrougarska dala ultimatum Srbiji, koji je ona delimično odbila. Austrougarska je potom objavila rat Srbiji, što je bilo okidač za niz objava rata između drugih evropskih sila.

Isti taj Prvi Svetski rat okončao se potpisivanjem Versajkog sporazuma na Vidovdan 1919. godine – dana kada se desio i povod za njegovo započinjanje. I ta priča ima nastavak. Najviši pravni akt buduće Jugoslavije, Vidovdanski ustav, potpisan je 28. juna 1921, a njime je započeto razdoblje zajedničkog života slovenskih naroda na ovim prostorima.

Ono što se često zaboravi jeste da je i Staljinova Rezolucija Informbiroa 1948. godine doneta na Vidovdan, što je jasno govorilo kako je sovjetski lider najviše računao na slabu tačku Srba koju čini ovaj dan.

Zađimo u nešto moderniju istoriju i Vidovdan se opet pojavljuje kao raskrsnica.

Godina je 1989, 28. jun kada Slobodan Milošević na Gazimestanu drži govor povodom proslave 600 godina Kosovske bitke. Neposredno nakon govora, Milošević je ukinuo autonomiju Kosova.

„Opet smo pred bitkama i u bitkama. One nisu oružane, mada ni takve još nisu isključene“, rekao je Milošević na Gazimestanu. On je, kao i mnogi pre njega, uvideo simboličku moć kosovskog mita radi okupljanja masa oko svoje politike. U svom govoru, on je Kosovo nazvao srcem Srbije, što je kasnije postalo široko prihvaćena nacionalistička parola. Međutim, ko se poigrao na Vidovdan svojom sudbinom, igra mu se uvek razrešila na isti taj dan – Milošević je izručen Haškom tribunalu 2001. godine, na Vidovdan.

I stari Sloveni verovali su u Svetovida, boga svetlosti i obilja, ali i rata. Narednim pasusom možda bismo već zagazili u sujeverje, iako nikoga ne bi moglo da začudi da se nekog budućeg Vidovdana ponovo zavrti klupko srpske istorije.