Poslednjih godina osećam kod glumaca, režisera, kratko rečeno, umetnika jednu nevoljnost da se priča i analizira politička situacija. Jer kod njih vlada ne apatija već jedna jasna razočaranost svim što se dešavalo na političkoj sceni. Onaj elan kada su se umetnici peli na bine opozicionih stranaka tokom devedesetih nestao je ne zato što su se umetnici umorili već što su ih ti političari kojima su davali podršku razočarali i izneverili.
Danas niko od njih neće da bude naivan pa da se zaleti i podrži nekog ko će možda već u prvom delu prvog mandata obezbediti drugi deo života svog unuka zaboravljajući obećanja dok su aplicirali za vlast.
Poslednjih meseci i nedelja situacija u Srbiji bi se mogla nekim telegrafskim rečnikom sažeti u: korona – izbori – korona – protesti – korona. Glumac Branislav Trifunović takođe oseća gađenje od priče o politici, ali je prati i razume. On je predvodio građanske proteste 2018. i početkom 2019. kada su oni bili najmasovniji. Zato je i najbolji sagovornik za sve što nam se poslednjih nedelja i meseci događa u životima u kojoj je jedna godina skroz precrtana.
Ti si bio značajan deo, tačnije na čelu, protesta od pre nekoliko godina. Kako komentarišeš ove nedavne proteste? Podeljena su mišljenja: od toga da je bunt bio jasan i vidljiv, preko toga da su desničari i službe preuzeli proteste, pa do teorije da je Vučić uzeo sve od opozicije – od politike pa na kraju i proteste?
Mislim da je teško kanalisati gnev a da se ne znaju ciljevi. Očigledno da je najveći problem ovih protesta to što nije bilo glave i što niko nije usmerio taj gnev ljudi. I to su naravno osetili Vučić i ekipa, pa su krenuli da razbiju protest i na kraju i uspeli u tome, ali apsolutno smo i mi tada na protestima imali isti problem sa gomilom zahteva pokušavajući da napravimo ravnotežu između svih mišljenja po društvenim mrežama i onoga što može da bude realno, i kad god se tako nešto desi situacija se razvodnjava… sto babica, kilavo dete.
Ali bitno kod ovih protesta je da su oni izazvali primetan strah kod Vučića, koji je mislio da je apatija naroda duga i duboka. I u epizodi sa studentima i zatvaranjem domova on se povukao posle petnaest minuta i to je jedna od dobrih stvari koja se pojavila sa ovim protestima bez obzira na to kako su se oni na kraju završili. Saznali smo da postoje opet neki mladi ljudi za koje se mislilo da ih ništa ne zanima, ali ispostavilo se – oni su tu. Bitan je povod i da im je prekipelo.
Ti si izašao sa protesta kada su stranke i njihovi lideri počeli da dolaze na njih. Da li je to bio i sada problem? Videli smo i da je jedan po jedan lider opozicije bivao najuren sa protesta?
Pitanje je ko je te ljude najurivao i da li to ima veze samo sa narodom koji se tu slučajno zatekao, mada je činjenica da se gomila nas oseća izneverenim i prodatim za njihove sitne interese. Činjenica je da su i onaj protest ugušili svojim insistiranjem da počnu da govore ne bi li naplatili gnev naroda. I šta se desilo? Okupirali smo Predsedništvo i volšebno otišli do 29. novembra, pretili su da će pasti do Đurđevdana, brojali mu sate… i? Sećaš se onog velikog protestnog skupa ispred Skupštine 13. aprila 2019? Držali su govore, uglavnom loše, satima i satima i onda nam rekli da idemo kući. Najavilo se to na velika vrata, a brzo je sve ugašeno jer više nije bilo ni snage ni energije. Bila su ogromna izneverena očekivanja. Ljudi su se osetili izneverenim. Nije bilo fokusiranosti na prave stvari i protesti su krenuli da se razvodnjavaju.
Ljudima je bilo potrebno da se nešto kaže, ali protesti su sami od sebe počeli da se osipaju. A cilj svih tih ljudi na protestu je bio da nestanu ovi ludaci sa vlasti i da počnemo da živimo normalno, ali to se nije dogodilo već se čitava stvar razvodnila i na kraju ugasila. To nam se dešavalo u višestranačju i ranije, dosta malo pobeda imamo kao narod u tim dešavanjima i to je tužna sudbina većina protesta u Srbiji.
Postoji očigledan problem opozicije sa ideologijom, konceptom, političkim idejama, sa konkretnim idejama. Evo, pre jednog sata sam video da je peticiju protiv izgradnje u Košutnjaku već potpisalo preko 50.000 ljudi i taj broj je neuporedivo veći nego onaj na protestima?
Pa to je pitanje cilja i konkretnog problema. Ljude očigledno sve više zanimaju stvari koje su im dosta vidljive. Energija postoji i reakcija na nepravdu je zato velika. Sva spinovanja koja je ova vlast usvojila i veština mazanja očiju ne može da uspe kod konkretnih stvari koje se jave kao što je rušenje u Hercegovačkoj ili ovo u Košutnjaku. U tim slučajevima ljudi brzo reaguju, i to masovno. I tako će i u ovoj akciji za očuvanje Košutnjaka biti i 100.000 potpisa jer je nepravda vidljiva golim okom. I ne treba velika kampanja za takve stvari. Mislim da je to rešenje svih ovih ljudi koji se bave opozicionim radom – da te vidljive stvari koje izazivaju gnev kod ljudi učine još vidljivijim. A pitanje je da li oni to znaju. U svakom slučaju, ova epizoda sa Košutnjakom je najbolji primer. S druge strane, kada si čuo bilo šta o nekoj ideji iz bilo koje oblasti koju je predložila opozicija? Neki predlog zakona, neku inicijativu, oni uglavnom odgovaraju na sve ono što ovi okupatori urade, ali toga ima toliko da je potpuno nemoguće na sve odgovoriti i onda opet sve nestane u vazduhu.
Kad si gledao sa strane ove proteste, da li ti je prošlo kroz glavu šta bi ti uradio drugačije?
Sit sam ljudi koji su neprekidno na televizijama, stručnjaci za sve i svašta. Ali da odgovorim – verovatno bih to drugačije, ali nisam više ja taj čovek. Jer zanimaju me stvari koje nismo uradili do kraja na onim protestima. Ovi protesti su bili instant protesti koji su sevnuli, rasplinuli se i brzo ugasili. Ne podržavam nasilje, a u jednom trenutku se „voda“ možda previše zakuvala. I naravno, odmah su krenula razna „gledišta“ o tome kako bi to oni, šta bi sad trebalo… Toga sam se toliko naslušao, pogotovo od ljudi koji sede u kućama dok su ljudi na ulici, i to takođe stvara određenu odbojnost. Niko od nas nije dovoljno pametan da zna kako bi se to radilo i ko god to kaže, taj mora da ima ozbiljan problem sa inteligencijom!
Ne mogu se ovi protesti upoređivati nikako sa onima iz 1996. ili 2000, a mi to uporno radimo. I izuzetno me je iznervirala izjava predsednika Vučića koji je izgovorio: „Da znate kako ovi klinci kukaju u pritvoru.“ To je izjava koja je u meni ponovo probudila jednu vrstu besa. To je bila prilično odvratna izjava. „Da znate samo kako kukaju a bili su tako hrabri na protestu.“
Pa ti što kukaju su deca. Studenti koji su prebijani i oni kao kukaju. Time je pokazao koliko je on suštinski kukavica. I pokazao je koliko se on tih mladih zapravo plaši. I koliko je minimalizovao te njihove proteste, proglasio njih kukavicama da bi sakrio svoj suštinski kukavičluk.
Prosto je fascinantno koliko taj čovek diže ili bolje reći spušta onu granicu na kojoj ljudi počinju da budu iznervirani njegovim rečenicama ili postupcima. To je bila jedna navala besa. Mislim da je taj protest, ako ništa drugo, dokazao da ne može vlast da ide toliko daleko i da postoji granica posle koje ljudi više neće pristati na nešto što opet dokazuje da je on – Vučić, ranjiv. I da taj iznenadni bes u nekim momentima vlast nije mogla da kontroliše. Bio je to igrokaz. Jedno je sigurno, on će nam uvek davati povoda da budemo besni i iziritirani i pitanje je dana kada to više neće moći da se kontroliše niti da se razbije. Plašim se onog posle i ko to može da valorizuje. Ne mislim da će to što će uslediti biti predivno.
Protesti koje si ti predvodio su bili deset puta brojniji a sada kao da se više ražestilo? I reakcija vlasti i policije je bila veća nego prema vama. Kod vas zapravo i nije bilo nasilja.
Bilo je sve drugačije i mi smo potencirali da ne bude nasilja bilo kakve vrste. Pazilo se da ne dođe do ekscesa. Ljudi koji su bili na našim protestima nisu bili za tu vrstu nasilja i to pokazuje i ovaj protest jer su ljudi otišli sa njih videvši kuda to ide i dokle može da ide.
Očigledno je da ljudi žele da vide koji je krajnji cilj, šta je krajnji cilj, pa ćemo onda da idemo do tog cilja. Ali mislim da je važno šta tačno hoćemo i koja je to jedna stvar oko koje smo jednoglasni. Kada se sve to dogovorimo, verovatno ćemo tada i uspeti. Zato i postoje raznorazne grupe oko svih protesta koje pokušavaju da tu jednu stvar multipliciraju ne bi li sve krenulo tokom koji samo Vučić priželjkuje. Valjda smo nešto već naučili iz svih ovih poraza.
Koja je onda strategija za izbore 2022?
Nisam član nijedne partije, a ne želim da budem ni analitičar. Ako su lideri svih ovih stranaka iole samokritični i ako zaista žele nešto lepo ovoj zemlji, onda mogu samo da se pogledaju u oči da shvate da niko od njih nema tu snagu, energiju, harizmu i čistu prošlost da bude kandidat na tim izborima. Ili kako god da se to zove. Treba im neko novi kome mogu da pomognu, ako uopšte to žele. To je shvatio i Zoran Đinđić 2000. godine. Neverovatno je da niko od njih ne želi da snosi bilo kakvu odgovornost za sve ovo što se događa! Ta želja za vlašću je izgleda neverovatna droga! Voleo bih da se neko od njih konačno žrtvuje da bi ovoj zemlji bilo bolje.
Nadam se da će naći to jedno lice za predsedničke izbore, a ako ga ne nađu, onda sledi još pet godina bauljanja. Ali pre toga moraju da se izbore za uslove. Nadam se da to neće raditi tako što će držati pres-konferencije.
Poslednjih godina u svim ovim medijima koji nisu režimski imamo „privođenja“ glumaca, umetnika da pričaju o politici. Evo i ja tebe pitam o politici. A opet umetnici su sve razočaraniji i ne žele više da ih neko uvlači u politiku u smislu angažmana. Oni ne žele da se zaleću ne zbog straha već zbog svih prethodnih angažmana u politici koji su redom doneli razočaranja?
Da li misliš da mene nije sramota da stalno pričam o politici? Naravno da smo razočarani i to stalno i pričam. Osećam se iznevereno, i to izneveren više puta, baš kao i veliki broj mojih kolega od kojih su mnogi bili na ulici sa građanima. I sve te moje kolege su ostale iste i isto misle o ovoj vlasti kao što su i mislile. Misli većina mojih kolega baš kao i ja, koji sam pre dve godine obećao da neću podržati nijednu stranku i iza toga stojim i dan-danas. Neka na to i ne računaju od mene i od velikog broja mojih kolega.
A pogotovo kada pogledaš šta stoji sa te druge strane. Jedan od glasnogovornika opozicije, prijatelj još jednog od lidera Mlađan Đorđević, bivši Tadićev savetnik, u nekom svom „stručnom“ tekstu postizbornom dotakao se čak i toga da više ne smemo da kritikujemo opoziciju, pa je spomenuo mene i Kokana Mladenovića. Što znači da mi možemo samo da ih hvalimo, volimo i dižemo u nebesa. Na koga vam to liči? Kada smo ih podržavali, jer je sa druge strane bila ova bagra koja sada vlada, tad smo bili umetnici, a sad smo valjda neki ljudi tamo koji nešto lupetaju.
Ti ljudi koji su sada u opoziciji očekuju blanko podršku! Pa ne može više, bar što se mene tiče! U međuvremenu otvaraju svoje nove portale. I? Je l’ nas to čeka jer im ne damo blanko podršku? Taj isti gospodin je zaboravio da je, između ostalog, i bio savetnik predsednika jer su se i neki glumci pojavljivali na binama po Srbiji, ne sećam se da je ikom zahvalio. Ne samo on nego mnogi koji su vladali. Ali političari bi trebalo danas da shvate da više ne mogu da dobiju toliko jaku podršku od ljudi iz moje branše kakvu su dobijali ranije. I na njih ne treba da računaju. Teško da će danas moje kolege stati iza bilo kog političara iz bilo koje političke organizacije.
Konkretno, mi kulturnjaci smo učestvovali u podrškama političarima ali kultura je uvek ostajala na margini. Mi smo imali Demokratsku stranku koja važi za neku socijaldemokratsku stranku a koja nikada nije imala ministra obrazovanja. Uvek su resore obrazovanja, zdravstva i kulture, osim par meseci Voje Brajovića, davali nekom drugom, pa se pitam kakva ste vi socijaldemokratska opcija i šta vi zapravo hoćete. Kao da su im bila glavna ministarstva sile i para. A niko od njih neće da se bavi kulturom i obrazovanjem koji su bitni za svaku zemlju, pa i za našu.
Uvek se pričalo: samo da sredimo važne stvari, pa ćemo kulturu. Pa ni sad niko iz opozicije ne priča kako će da se pomogne kulturi u ovoj pandemiji kada pozorišta ne rade, muzičari nemaju prihode. Niko o tome ne priča?
Šta naši političari znaju o muzici, likovnjacima, slobodnim umetnicima? Ne znaju apsolutno ništa. I to je suština prirode svake vlasti. Čak i one prošle vlasti koja je bila kao neki kakav-takav konzument kulture, ali ni ljudi iz te vlasti to suštinski nisu razumeli. I nisu se iskreno bavili kulturom. Mi ljudi koji se bavimo umetnošću se moramo osećati poniženim od svih vlasti do sad. Pa i onih koje smo podržavali, i to je odgovor na pitanje zašto nećeš više videti ljude iz umetnosti koji podržavaju bilo koju stranku, vlast ili opoziciju.
Je l’ bilo ponuda da se uključiš u politiku posle onih protesta?
Nisam ja bio nikada u politici. Samo sam se sticajem okolnosti našao i ostao u tom protestu. Na prvi protest sam bio pozvan da govorim, a onda, zbog onih situacija koje su se desile kada Mirjana Karanović i Dule Vujošević nisu mogli da govore iako su hteli, ostao sam ja od govornika. Na drugom protestu već nisam govorio jer su me obavestili da će da priča jedan od lidera opozicije a ja sam rekao da ne želim da stojim s njim na istom mestu. Posle su shvatili da im ne trebaju političari, pa sam se vratio na proteste.
Nisam nikada želeo da budem u politici, samo sam u tom trenutku mislio da je moja dužnost da budem na tom protestu i da to iznesem do kraja, ne bi li neki ljudi koji se plaše i ne mogu da govore ono što misle, bili ohrabreni da izađu na ulicu i pokažu svoje lice. To je bila jedina želja da ohrabrim ljude koji ne žele da izađu.
Kako ti izgleda Srbija zapečaćena ovog leta? Mi uz još dve-tri zemlje na Balkanu ne možemo da putujemo nikuda. Ne možemo skoro da izađemo iz zemlje. Mnogi misle i da je ta klaustrofobija delom uzrok ovog nedavnog uličnog nasilja?
Očigledno ima i toga jer ljudi shvataju da ovog leta naš pasoš ne vredi i da ljudi koji su želeli posle korone da se makar malo opuste na odmoru, to neće moći. A korona će i te kako ostaviti posledice na sve, pogotovo na male zemlje poput nas koje neće moći da se lako izbore sa krizom. Mislim da su ljudi u Srbiji želeli ovog leta da izađu iz tog kaveza i tek sad shvataju da su u još većem kavezu. I taj razlog za bes postoji i pitanje je da li ćemo moći da izađemo i da se bavimo svojim poslom i u septembru, šta god ko govorio o tome. Tako je nastala ogromna frustracija jer su ljudi mislili da će makar na leto moći da odu nekuda i da se malo isključe, a onda im je postalo jasno da od toga nema ništa. Ne treba zaboraviti i na ljude koji nemaju materijalnih uslova da idu.
Sve je to neki bes koji ne znam da li može doneti nešto dobro, negde on mora da se iskaže i negde mora da napravi eksploziju, a plašim se da će u ovom našem slučaju biti neka implozija i da će to da ode na unutra.
Sećam se da su ljudi strahovali u vreme prvog talasa korone, ali kad je saopšteno da mere popuštaju, svi su se oslobodili, pa čak se smejali manjini koja je nosila maske. A onda, kada se korona vratila, svi su se opet uplašili. Čak su i izbori zaboravljeni preko noći i niko više nije pričao o njima.
Ne mogu da budem prorok ali ima dosta čudnih stvari koje su se desile. Ne pričam o teorijama zavere i glupostima. U prvom talasu nisam znao nikoga ko je dobio koronu, a sada znam tridesetak ljudi koji su je dobili od kojih mi je jedan prijatelj i preminuo. Meni se menjala svest o svemu tome što se dešava. A nezahvalno je prognozirati jer je situacija sa koronom isto kao i pitanje srpske politike. Ne znamo koliko će to da traje, šta će da se desi i koliko će napraviti štete. A očigledno je da će da napravi štetu i u velikim zemljama, a kamoli nama. Ne znam koliko smo spremni za ono posle, a isto tako nismo bili spremni ni za koronu kada je dolazila. Tako da ne verujem da iko razmišlja o tome šta će se desiti kada sve to stane ili barem se smiri.
Neizbežno je pitanje o tvom bratu. Da li si očekivao više od Sergeja na izborima ili si očekivao da ne ide na izbore? Neki su isticali da ga nisi podržao?
Teško je to pitanje. Kad me pitaš takve stvari, ja razmišljam o čoveku koji mi je najvažniji na svetu a ujedno moram i da razmišljam politički. Godinama sam pričao da se moramo držati svog stava i nisam ni mogao da sam sebe pogazim koliko god da je teško bilo, jer se očekuje da pomogneš rođenom bratu! Ali to vam je ta g..njiva srpska politika koja će podeliti sve blisko! Mi smo i dalje na različitim stranama iste strane, i to je cela tragedija. Mogu da ga razumem da je izašao na izbore iz besa koji sam i ja osećao istog trenutka dok smo bili zatvoreni u karantinu i gde se dešavalo sve sa onim zvučnicima i onim puštanjima koječega. Ne zaboravite da su njemu dovodili navijače sa bakljama na terasu pored i svakodnevno ga maltretirali. Tada sam stvarno osetio bes i ja sam lično rekao: „Sad treba u nekih par sati da svi iz opozicije izađu i kažu – sad ćemo, sa oproštenjem, da ti j…mo sve po spisku.“
I mislim da je taj trenutak, kao i uvek kod srpske opozicije, prošao jako brzo jer oni to nisu uradili ni za pet, ni za deset, ni za petnaest sati i opet se sve to „denflovalo“. I ja sam osetio da je bio trenutak kada treba izaći i udarati tamo gde ga najviše boli – na izborima. Taj moj bes je prošao onog trenutka kad oni nisu ništa uradili. Shvatio sam da od toga nema ništa i bio sam uvređen. I pričajući sa bliskim prijateljima shvatio sam da se oni osećaju isto kao i ja u tom trenutku, ali nažalost taj trenutak je prošao. Mada bi izborni proces sigurno bio isti… S tim što kod Sergeja nije prošao i on je bio rešen da se „bije“, da se bori. I taj impuls razumem i on mi je potpuno jasan. Meni je krivo što je izašao sam, jer čim izađeš sam ne postoji nikakva šansa da nešto uradiš. Bez ozbiljnih kontrolora, medija, ozbiljne politike, nije bilo šanse da se bilo šta uradi.
Zato smo i pričali da ne treba izlaziti na izbore. Da izađeš na izbore za koje znaš da ne možeš ništa da uradiš i posle kojih će da se vlast ponaša još gore.
Greške su svakako napravljene i on će morati da vidi gde je pogrešio i da se to ne ponovi sledeći put. Ali moram da ti priznam, koliko god je on grešaka pravio u kampanji, njegov nastup na RTS-u je jedan od boljih opozicionih nastupa koji sam ja video ne samo na RTS-u već uopšte na televizijama. Samo je to put kojim on treba da ide. Ali nisam ja tu da pričam šta on treba da radi, on to zna najbolje.
TEKST IZ AKTUELNOG LETNJEG DVOBROJA NEDELJNIKA.
NOVI BROJ NEDELJNIKA ĆE NA KIOSCIMA BITI OD 6. AVGUSTA.
Tagovi
