Bio je početak rata u Ukrajini, prošlo je nekih nedelju dana otkako se desilo to za šta mnogi nisu verovali da bi moglo uopšte da se desi, a jedan megamarket u Beogradu dobio je onlajn porudžbinu da na jednu kućnu adresu isporuči 500 komada tunjevine. Roba je uredno isporučena, a kupac je platio kešom.
Da li je to strah, panika ili nešto treće? Ko je ovde preživeo rat, možda može da razume zašto neko gomila namirnice.
I kad pričamo o devedesetim, uvek ide i ono „prazni rafovi…“ iako to nije bilo najstrašnije. Ali nama je to neki „signal“ za uzbunu zbog traume rata i svega strašnijeg što ide posle toga kada više nemaš šta ni da kupiš za platu od dve marke – kada ti ukradu deset godina života, a nekome i život. I zato je rat u Ukrajini, i opet prazni rafovi gde stoji šećer i brašno, ili nestašica joda (iako nije preporučljiv bez uputstva lekara, kao ni ogromne količine tunjevine) i naprasne gužve na pumpama da se natoči gorivo, za nas više od straha koji možda oseća neki Italijan. A strah od rata, ma koliko mi duhoviti bili na društvenim mrežama sa forama koje služe da opuste, jeste sasvim prirodan. Međutim, ovde nije u pitanju samo taj strah, već i panika koja se očitava u pitanjima „da li si napravio zalihe lekova“ ili „da li si promenio pare“ i izmešana osećanja zbog kojih nije moguće ostati pribran kad te rat u Ukrajini i pozicija Srbije u svemu tome začas vrati u vreme sankcija i ratova devedesetih. Ko još želi reprizu?
I kako sve to objasniti deci koja sada mogu rat da gledaju uživo preko telefona? I pitanja: „Da li je ovo treći svetski rat? Da li ćemo na more ove godine? Možda ukinu prijemni…“
Ceo tekst objavljen je u specijalnom izdanju Nedeljnika posvećenom ratu u Ukrajini, koje je na svim kioscima od četvrtka, 10. marta
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs
Tagovi
