Nema jače vojske od čovekovog imunskog sistema. Sve one ćelije ubice, raznih boja i naziva, kada se udruže, štite nas od najmoćnijih uljeza. Ali ni ta vojska nije svemoćna. Čak, u slučaju tumora i različitih autoimunih bolesti vrlo nas izneveri. Ipak, kažu da je ona ključ u kojem su pronađena, ali i traže se rešenja za opake bolesti. Zato je možda i previše onih reklama na televiziji koje obećavaju „bildovanje“ imuniteta do mere u kojoj nam bolest neće moći ništa. U razgovoru za Nedeljnik, akademik prof. dr Miodrag Čolić govori o tome da li čovek zaista uništava sopstveni imunitet načinom života, i hoće li nam on doneti „sveti gral“ leka protiv raka.
Može li se reći da su bolesti posledica zapaljenja u telu i kako čovek može da pomogne sebi?
Veliki broj bolesti, posebno infektivnih, praćen je zapaljenjem. U takvim okolnostima zapaljenje je korisna reakcija i pomaže eliminaciji uzročnika zapaljenja. Međutim, u organizmu su vrlo često prisutni tihi, hronični, zapaljenski procesi bez manifestne infekcije. Tipični primeri su gojaznost, dijabetes, ateroskleroza i brojne degenerativne bolesti. U takvim slučajevima čovek može da pomogne sebi tako što će se zdravim načinom života, pravilnom ishranom i smanjenjem hroničnog stresa boriti da do ovih poremećaja ne dođe, odnosno da se ti procesi, koji su istovremeno povezani sa ubrzanim starenjem, što duže odlože.
Kako čovek sam uništava sopstveni imunosistem? Koliko je teško utvrditi šta ga aktivira da se okrene protiv samog sebe?
Imunski sistem je organizovan tako da efikasno prepoznaje i eliminiše infektivne agense, izmenjene sopstvene ćelije i druge strane supstance. Istovremeno je tolerantan prema sopstvenom zdravom tkivu, što je inače njegova osnovna biološka uloga. Međutim, imunski sistem je, slično svakom drugom sistemu u organizmu, podložan delovanju brojnih štetnih agenasa. Tipičan primer su oštećenja izazvana hemioterapijom i radioterapijom, nekim virusima (tipičan primer je HIV), zbog pothranjenosti ili nekih grešaka na genskom nivou. U takvim okolnostima imunski sistem se teško bori protiv infekcija, čak i onih koje ne izazivaju problem kod ljudi sa zdravim imunitetom. Drugi primer je aktiviranje imunskog sistema protiv sopstvenog tkiva i razvoj brojnih autoimunskih oboljenja. Problem razumevanja zašto se to dešava kod pojedinih osoba je kompleksan i uključuje kako nasledne faktore tako i faktore sredine koji zajednički dovode do poremećaja složenih kontrolnih mehanizama koji održavaju toleranciju imunskog sistema prema sopstvenom tkivu. Teško je utvrditi šta su konkretni okidački mehanizmi, ali se najčešće navode infektivni agensi, kao što su pojedini virusi ili mikoplazme; naravno, često su potpomognuti drugim štetnim faktorima iz okoline ili iz samog organizma.
Koliko su u pravu ljudi koji se raduju razvoju vakcina koje će uništiti tumor? Da li je to zaista toliko lako rešenje, do kojeg je vrlo teško doći?
Razvoj vakcina protiv malignih tumora je svakako jedan od značajnih pravaca u imunoterapiji ovih bolesti u okviru novih strategija lečenja u onkologiji. Od tumorskih vakcina se mnogo očekuje jer se tako na specifičan način podstiče imunitet prema određenom tumoru, kod određenog pacijenta. S obzirom na to da je vakcinacija najčešće vid personalizovane medicine koji uključuje kompleksnu manipulaciju imunskim ćelijama u laboratorijskim uslovima, ona je i skupa. Nažalost, ovaj vid lečenja je efikasan samo kod nekih pacijenata, kod nekih je rast tumora usporen, a kod nekih je neefikasan. Danas znamo i zašto je to tako. Prvo, mnogi tumori nisu dovoljno imunogeni da pokrenu efikasan imunski odgovor a time i ubijanje tumorskih ćelija. Drugo, čak i kada se stvori dovoljno efikasan imunitet, u tumoru postoje brojni mehanizmi kojima tumor onemogućava delovanje imunskog sistema. Zato je slamanje tih inhibicijskih efekata u tumoru preduslov za aktiviranje kako već postojećeg sistema kojim imunske ćelije uništavaju tumor, tako i imunskog delovanja protiv tumora koje je dodatno podstaknuto primenom specifičnih vakcina.
Hoće li imunoterapija u slučaju raka jednog dana biti dostupna svim pacijentima, tj. neće biti toliko skupa?
Imunoterapija raka, uz postojeće načine lečenja malignih bolesti, polako ali sigurno, nalazi svoj put u okviru novih strategija lečenja u onkologiji. To je svakako jedan od najviše obećavajućih modaliteta lečenja raka jer se aktivnim pristupom, zasnovanim na razvoju fundamentalnih znanja u imunologiji i biologiji malignih ćelija, uništava tumor ili se u tumoru blokiraju oni molekuli i signali koji su odgovorni za neadekvatan i slab imunski odgovor prema tumoru. Nažalost, ova terapija je veoma skupa, čak i za bolesnike u razvijenim zemljama. Kod nas se indikacije za primenu imunoterapije svake godine proširuju u okviru uvođenja inovativnih lekova u onkologiji. Međutim, to je nedovoljno. Kada će biti jeftinija i dostupna svim pacijentima? Nadam se, kada njenim unapređivanjem ovaj vid lečenja postane efikasniji i društveno-ekonomski rast zemlje bude veći.
Zbog čega su važni istraživački naučni centri i koliko su razvijeni kod nas? Koliko nam je potrebno još i šta bi to donelo ne samo imunologiji?
Razvoj nauke nije moguć bez infrastrukture, a to su adekvatno opremljeni naučni centri u kojima radi kompetentan istraživački kadar. Nauka je okosnica razvoja svakog društva i zato se uspeh svake zemlje meri, između ostalog, po stepenu ulaganja u nauku i postignutim naučnim rezultatima. U našoj zemlji postoji dovoljan broj naučnih centara, ali većina njih u oblasti prirodnih nauka nije dovoljno opremljena savremenim uređajima, a sredstva za istraživanje su veoma skromna. Imamo veoma kvalitetan naučnoistraživački kadar koji postiže značajno veće rezultate u odnosu na ulaganje u nauku. Tako je i sa istraživanjima u imunologiji. Ono što je od posebnog značaja za dalje unapređivanje nauke jeste veće povezivanje naše nauke sa razvijenom svetskom naukom kroz zajedničke projekte i školovanje mladih istraživača, kao i bolje finansiranje naučnih projekata. Novoformirani Fond za nauku je jedna od dobrih alternativa za ostvarenje tih ciljeva.
Postoje neke teorije koje kažu da je opasno ne preležati grip. Koliko je to zaista tačno?
Skoro svaka osoba jednom ili više puta u toku života oboli od gripa. Najveći broj infekcija je lakog do umerenog stepena. Razlog je što se virus gripa lako prenosi, često mutira, a imunitet je relativno slab i kratkotrajan. Slično je i sa imunitetom nakon primene vakcine protiv virusa gripa. Grip je relativno opasan za pojedine kategorije ljudi, posebno kada su u pitanju osobe sa oslabljenim imunitetom i kada se radi o novim, virulentnijim, sojevima virusa gripa. Može biti opasan, pa i po život ugrožavajući i za osobe koje u kontaktu sa novim sojem virusa gripa reaguju veoma snažnim imunskim odgovorom što je praćeno masivnim oštećenjem pluća. Nažalost, teško se može predvideti koja će zdrava osoba tako reagovati.
Kako kao imunolog gledate na strahove od vakcina?
Strah od vakcina je neosnovan. Vakcinacijom su iskorenjene pojedine zarazne bolesti, a za brojne, posebno opasne bolesti, vakcina je najbolja preventivna mera. Rizik od komplikacija izazvanih vakcinom se poklapa sa rizicima od uzimanja bilo kog drugog leka. Odustajanje od vakcinacije, što je izazvano nerazumnim masovnim kampanjama protiv vakcinacije ili nedostupnosti vakcina u pojedinim siromašnim zemljama, dovodi do ponovne epidemije pojedinih bolesti, kao što su male boginje, ili ponovnog obolevanja od teške bolesti poliomijelitisa. Naravno, kod uvođenja novih vakcina, uprkos svim neophodnim pretkliničkim i kliničkim ispitivanjima, treba pratiti sve kako željene tako i potencijalno neželjene efekte, što je u osnovi i delatnost farmakovigilance.
Ali koliko čovek adekvatno brine o svom imunskom sistemu i može li uopšte da brine?
Savremeni ubrzani način života, koji sa sobom nosi veliki broj loših navika, kao što su dugotrajan emocionalni i fizički stres, pušenje, alkoholizam i konzumiranje drugih psihoaktivnih supstanci, smanjena fizička aktivnost, nepravilna ishrana i sa tim povezana prava epidemija gojaznosti, dijabetesa i drugih degenerativnih oboljenja, oštećuje sve životno važne organske sisteme, pa i imunski sistem. A pošto govorimo o globalnim životnim pitanjima o kojima ne vodimo dovoljno računa, jasno se indirektno može zaključiti da ne brinemo ni o imunskom sistemu. To je istovremeno i odgovor na pitanje da li čovek može da brine o svom imunitetu. Može, ako smo spremni da gorenavedene faktore rizika za zdravlje smanjimo. Za neke faktore je to mnogo lakše a za neke dosta teško.
Zbog čega ima toliko bolesti kod kojih je potrebno da se razviju, pa tek onda da se uspostavi dijagnoza? Zar nije moguće to sada preduprediti putem imunoloških analiza?
Dešifrovanjem celokupnog humanog genoma, paralelno sa otkrivanjem genskih polimorfizama, ili genskih mutacija, koji mogu biti povezani sa određenim bolestima, moći ćemo u budućnosti da za svakog pojedinca sa određenim stepenom verovatnoće predvidimo razvoj određene bolesti. Nažalost, ne i sasvim sigurno da je sprečimo. Kada su u pitanju imunološki testovi, oni koji su danas u kliničkoj upotrebi, teško da mogu da budu od koristi za predviđanje oboljenja jer su po pravilu nespecifični i zato nemaju ulogu skrining testova. Pojedini testovi mogu biti od koristi ako postoji porodična anamneza o specifičnoj bolesti u kojoj su važni poremećaji imuniteta. Ili na primer detekcija jednog genskog markera koji je važan za imunski odgovor, HLA-B27, čiji nosioci imaju veliku sklonost da obole od izvesnih reumatskih bolesti.
Naše telo može i da se okrene protiv sebe, kada imunski sistem prejako reaguje. Može li čovek nekako da to predupredi? Kako sprečiti one bolesti imunosistema koje „sami izazivamo“?
Ovo pitanje treba razmatrati sa više aspekata. Prvi aspekt je pojava autoimunosti i razvoja organskih ili organ-specifičnih autoimunskih oboljenja. Radi se o kompleksnom problemu, tzv. prekidu tolerancije prema sopstvenom tkivu. Pod normalnim okolnostima, zbog procesa selekcije limfocita, iz repertoara limfocita biva odstranjen najveći broj onih ćelija koje su potencijalno autoreaktivne i koje bi mogle da budu usmerene prema vlastitom tkivu. Takođe se razvijaju brojni mehanizmi kojima se pod kontrolom drže autoreaktivni limfociti koji su ostali u repertoaru našeg imunskog sistema. Kad dođe do ozbiljnih poremećaja ovih regulacijskih mehanizama kod osoba koje imaju genetsku podlogu, autoimunost se može razviti. Poremećaju imunoregulacije u ovom smislu mogu doprineti pojedine hronične infekcije, hronični stres i mnogi drugi faktori. Istovremeno, redukcija ovih faktora je i put prevencije, pošto genetsku sklonost ne možemo promeniti. Drugi aspekt je prejak i neadekvatno usmeren imunski odgovor koji se viđa kod alergijskih reakcija i drugih bolesti preosetljivosti. U ovom slučaju imunski odgovor na neki alergen ili pojedini lek koji se veže za naše ćelije, u najčešće genetski predisponiranih osoba, može dovesti do stvaranja antitela koja dovode do neželjenih reakcija. Prevencija je izbegavanje budućeg kontakta sa takvim supstancama. Nažalost, po pravilu to je moguće tek kad se reakcije preosetljivosti pojave i dokaže uzročni faktor. Treći primer su snažne imunske reakcije koje se viđaju nakon transplantacije tkiva i organa. One se mogu prevenirati pravilnim izborom kompatibilnog davaoca i primenom odgovarajućih imunosupresivnih lekova.
Koliko je važno imati mentore u vašem poslu, zapravo i dobre profesore? Šta znači danas biti dobar profesor?
U svakom poslu je važno imati dobrog mentora, a to je posebno značajno kada je u pitanju naučnoistraživački rad. Ako je na univerzitetu neko dobar mentor, on je po pravilu i dobar profesor. Da bi se to postiglo, neophodno je mnogo ljubavi prema ovom poslu, truda, posvećenosti i stalne komunikacije sa onima kojima prenosite znanje ili ga učite veštinama, odnosno metodologiji naučnoistraživačkog rada. Ja mogu da se pohvalim da sam u svojoj karijeri bio mentor za više od 120 kandidata, pre svega na magistarskim i doktorskim studijama. Nadam se, za najveći broj njih uspešan mentor. Sa istim elanom taj specifičan posao obavljam i sada.
Imate li bojazan da nove generacije neće biti toliko zainteresovane za nauku, ili da će mnogi otići iz zemlje, kao danas?
U svakoj generaciji prepoznajemo darovite, talentovane, izuzetno vredne mlade istraživače, željne da se dokažu u naučnom stvaralaštvu. Nažalost, mnogi odmah nakon studija odlaze u inostrane centre gde im se pružaju bolji uslovi za rad. Talenti uvek nađu svoj put. Mnogi kod nas, drugi van zemlje.
Talentovanima treba pružiti šansu da kroz naučni, stvaralački put pokažu svoje kvalitete, i to još na početku svoje karijere. Zato sa nestrpljenjem očekujem prve rezultate konkursa za projekte PROMIS namenjene mladim istraživačima od strane Fonda za nauku R. Srbije. Sa druge strane, podsticajnim merama država mora uložiti maksimalne napore da našim naučnicima, posle školovanja i rada u inostranstvu, omogući uslove da svoju naučnu karijeru nastave u našoj zemlji.
Tagovi
