Partnerski odnosi za mnoge su koplikacija po sebi. Nekima su samo komlikovani za objasniti, a za neke predstavljaju i polje tuge, bola, praznine, neostvarenosti. Čini se da je modifikovanje prirode partnerskih odnosa stvorilo i prostor za kombinovanjem komplikacije i lošeg osećaja (ili bar zbunjenosti neke vrste), pa se tako u mnogim slučajevima ne zna ko pije, a ko plaća.
Dešava se, i tako bar na početku uglavnom i jeste, da čovek ne zna u šta se upušta. Onaj unapred omražen razgovor “kuda ide ova veza” ne obavi se na samim začecima odnosa, a onda se desi da jedna strana misli jedno, druga drugo, a obe rade isto – ostaju u odnosu (to zasigurno jeste) objašnjavajući ga na sebi svojstven način.
U nekom trenutku stigne otrežnjenje i to je obično momenat u kome stigne i spoznaja da je tempo kojim se ide jednoj osobi sasvim u redu i tu “ništa ne bi dirala”, a druga bi ipak nešto drugo. Obično – da se veže, da sačeka neko “do kraja života” ili bar razradu nalik jednoj od mnoštva iščitanih bajki.
Kad ono, međutim.
Da, obično se ljudi nađu u partnerskim odnosima koje ocenjuju kao “komplikovane”, što može da znači i svašta i ništa. Ko dublje pogleda u svoju situaciju i dođe do zaključka da zapravo ne zna u kakvoj je vezi – najverovatnije je u situacionoj.
U novoj epizodi psihološkog podkasta Velikih priča “Kako da izgradite dobar život” psihoterapeutkinja Iva Branković razmotava priču o situacionim vezama. Imate priliku da saznate šta je i da li ste možda baš vi trenutno u jednoj takvoj vezi.
Priča ne staje tu. Naravno da vas čeka objašnjenje poente koju ima situaciona veza. Biće priče i o tome zašto je ovakvih veza danas sve više, ali i zašto je ljudima težak zadatak da prihvate prirodu ovakvih odnosa.
Čućete, ali evo i unapred – svaka veza na početku je situaciona. Čeka vas i odgovor na pitanje postoli li rok trajanja situacionih veza. Ne samo onaj kraj posle koga nema ničega, nego i onaj prelazni, kada dođe do transformacije u ozbiljnu vezu.
Tagovi
