Vodopadi su siloviti slapovi vode koji se povinuju zakonu gravitacije. Od svetlucavog Skougafosa na Islandu, do porodice vodopada u novozelandskom Milford Saundu, oni predstavljaju živopisna vodena čuda sveta prirode.
Premda deluju izuzetno moćno, odavno važi pretpostavka da vodopadi mogu da se formiraju samo kada im to dozvoljavaju druge sile prirode. Tektonski pokreti, promene u nivou mora i erodiranje otpornih stena predstavljaju načine na koje spoljašnje sile utiču na to gde će se formirati vodopad.
Ali ova paradigma mogla bi da bude potpuno pogrešna. Nakon što su postavili simulaciju reke u svojoj laboratoriji, istraživači su pokazali da vodopadi mogu da se formiraju bez ikakvih spoljnih faktora koji bi mogli doprineti njihovom nastanku.
Naučnici “često koriste prisutnost vodopada u pokušajima da rekonstruišu istoriju predela”, kaže Edvin Bejns, geomorfolog sa Univerziteta u Oklandu na Novom Zelandu, koji nije učestvovao u pomenutom istraživanju. Dubljim uvidom i razumevanjem načina na koji se formiraju vodopadi, novo istraživanje moglo bi da navede naučnike da reinterpretiraju teoriju o formiranju čitave naše planere, ali i da zavire u njene geološke etape sa većom preciznošću.
Iako je i ranije bilo pomena o tome da se vodopad može formirati sam od sebe, sve dosad nije bilo razjašnjeno na koji je način to moguće. Novi eksperimentalni dokazi, kaže dr Bejns, predstavljaju “veoma ubedljivo” objašnjenje.
Kako bi istražili na koji način nastaju vodopadi, istraživači su sagradili osam metara dug, 30 centimetara širok i metar dubok kanal u laboratoriji na Institutu za tehnologiju u Kaliforniji. Postavili su penasto korito, iskosili ga blago kako bi se formirao slap i u njega ulili vodu bogatu sedimentima. Korišćenjem korita napravljenog od pene, umesto od pravog kamena, istraživači su mogli da posmatraju kako se milenijumima dug proces erozije odvija u mnogo kraćem periodu.
Turbulentan tok “reke” niz slap počeo je da dubi delove korita, neujednačeno, tako da neki džepovi erodiraju znatno brže od drugih, a ta neujednačena erozija pojačana je brzim proticanjem reke. Na kraju, bez ikakvih spoljnih uticaja na sediment, brzinu proticanja, oblik kanala ili bilo šta drugo, formirao se duboki erozivni džep koji je omogućio reci da se sliva sa višeg dela korita i pljuska na određenoj daljini. Pojavio se vodopad, sam od sebe.
Naučnici su pretpostavili da vodopadi uvek nastaju usled geoloških ili klimom izazvanih promena. “Mislim da smo sada doveli tu ideju u pitanje”, kaže dr Džoel Šajngros, profesor geologije na Univerzitetu u Nevadi i vodeći autor istraživanja.
Istraživanje bi moglo da doprinese boljem razumevanju Zemljinih pejzaža. Pogrešnim pripisivanjem nastanka vodopada spoljašnjim silama, naučnici su možda “birali određene klimatske ili tektonske signale”, kaže Kejt Liri, rečni geomorfolog na Univerzitetu u Kaliforniji.
“Ako bismo ustanovili razliku između vodopada koji su se formirali sami i onih koji su nastali pod uticajem spoljašnjih faktora, mogli bismo da razlikujemo signale u tektonski aktivnim područjima”, kaže ona.
Rezultati ovog eksperimenta ukazuju da strmi, uzvodni delovi planinskih reka možda igraju ključnu ulogu u nastanku samoformirajućih vodopada.
Profesor Šajngros kaže da izgleda da je geneza vodopada “mnogo kompleksnija slika nego što smo isprva mislili”.
© 2019 The New York Times
Tagovi
