U ataru sela Đelinci, na samo 3 kolimetra od Vranjske Banje, u blizini železničke stanice, nalazi se arheološki lokalitet „Latifka“, sa čijeg je područja, 2013. godine, prilikom izgradnje auto-puta E75, eksploatisano zemljište. Na taj način je zauvek izbrisan deo kulturno-istorijskog nasleđa naše zemlje.
Arheolozi procenjuju da je „Latifka“ značajno antičko naselje iz drugog veka pre naše ere, mada se o istorijatu i sudbini ovoga lokaliteta gotovo ništa zvanično ne zna. A ukoliko neko danas krene putem „preorane istorije“, kozjim stazama koje vode od dvorišta kuća koje se nalaze u blizini, naići će na deo arheološkog nasleđa, rasutog pored puta. Tri kamena bloka i jedan stub koji je, pretpostavlja se, pripadao nekoj od građevinskih konstrukcija sa „Latifke“.
I ranije su evidentirani nalazi antičkih opeka i tegula, obrađenih kamenih blokova koji su često bili ornamentisani, mermernih stubova i ploča sa natpisima i reljefima na sebi. Kako saznajemo u jednom od brojeva „Vranjskog glasnika“, najveći deo tih materijala je ili uništen ili prodat za izgradnju kuća. Fragmanti tih stubova se i danas nalaze u dvorištu nekadašnjeg vlasnika imanja gde se nalazila i „Latifka“.
Prva arheološka istraživanja na ovom lokalitetu sprovedena su šezdesetih godina prošlog veka. Jedan od problema koji je sprečio detaljnije ispitivanje bio je novac i ulaganja u veća tehnička sredstva, da bi se voda, koja je stalno izvirala, odstranila prilikom ispitivanja. Tada se privremeno odustalo od „Latifke“, a deo arheološkog nasleđa se ponovo našao pod naslagama zemlje.
U bližoj nam istoriji, „arheološke potrese“ u blizini ovog lokaliteta izazvala je izgradnja trase autoputa E75 u okviru projekta „Koridori Srbija“, kada su Arheološki institut i Filozofski fakultet u Beogradu, organizovali žaštitna istraživanja lokaliteta. Ceo projekat su finansirali „Koridori Srbije“ kao investitori. Do tada, Institut nije vršio bilo kakva istraživanja na prostoru „Latifke“.
Vojislav Filipović, koji je tada bio koordinator arheološkog nadzora za ovo područje ispred Arheološkog instituta u Beogradu, kaže da je Ministarstvo kulture, u čijoj je nadležnosti izdavanje dozvola za iskopavanja, krajem aprila 2012. godine izdalo dozvolu za sondažno rekognosciranje u zoni šest lokaliteta, među kojima je i „Latifka“, i da se tom prilikom, nije došlo ni do kakvih arheoloških nalaza.
Sa eksploatisanjem zemljišta, kako kaže, počelo se sredinom 2013. godine kada je Izvođač radova „Terna S.A.“ zakupio određene parcele u blizini.
„Pošto su naišli na arheološke ostatke iz rimskog perioda, nadležni Zavod za zaštitu spomenika kulture u Nišu, stavio je zabranu izvođenja daljih zemljanih radova na celokupnoj zakupljenoj površini“, kaže Filipović.
Ovo potvrđuju i meštani sela Đelinci sa kojima smo razgovarali.
„Tu su kopali pre četiri, pet godina kada je prolazio auto-put. Posle je to zatrpano ali je pre toga izvađen pesak i šljunak odatle“, kaže jedan meštanin.
Filipović dalje objašnjava da Arheološki institut nije imao nikakve ingerencije nad „Latifkom“ i da je Zavod zabranio dalja iskopavanja, pre nego što je arheološki nadzor u organizaciji Arheološkog instituta po sporazumu sa „Koridorima“ bio sproveden.
Iz Zavoda za zaštitu spomenika, nismo dobili zvanični uvid u konkretne reakcije te institucije, po pitanju eksproprijacije peska i šljunka sa ovog lokaliteta.
Aleksandar Bulatović, arheolog i viši naučni saradnik Arheološkog instituta, kao i jedan od koordinatora ovih zaštitnih iskopavanja nam je objasnio da je u tenderu, koji je Arheološki institut dobio za ova istraživanja „postojala samo ukupna cifra i nazivi svih lokaliteta koji se moraju istražiti“ a da su nakon dobijenog tendera, odabrani stručnjaci „procenjivali koliko koji lokalitet zaslužuje sredstava“. Na kraju, kako kaže, ispostavilo se da ta sredstva nisu bila dovoljna.
A kako je izgledao proces koordinisanja ovakvih istraživanja od strane Narodnog muzeja u Vranju, kao nadležnog muzeja za područje u kome se nalazi „Latifka“, objasnio je profesor istorije i bivši direktor muzeja u Vranju, Nenad Stojiljković:
„Investitori izgradnje su u obavezi da finansiraju arheološka istraživanja. U slučaju bilo kakvog arheološkog pronalaska, oni su u obavezi i da pozovu Narodni muzej ili Arheološki institut. Te dve godine kada sam ja bio direktor bilo je nakoliko ekipa, ali je bilo novčane krize i ništa se nije obezbeđivalo, osim meterijala“, kaže Stojiljković.
„Latifka“ nije usamljen slučaj
Reč je o specifičnom, mada ne i usamljenom slučaju, koji je rezultirao gotovo potpunim i verovatno trajnim uništenjem nalazišta.
Sličnu sudbinu doživele su i dve od ukupno tri ispitane humke na lokalitetu „Gramađe“, preko kojih je, pre više od pola veka, prešla trasa auto-puta.
„Ono što je održalo naš identitet i mi smo dužni, kao obični građani da se staramo o njemu“, kaže Stojiljković.
Bulatović kao „ogromnu sramotu za našu zemlju i naročito za sistem zaštite arheološkog nasleđa“ navodi primer čuvenog višeslojnog lokaliteta „Bubanj“ po kome je celo razdoblje na centralnom Balkanu dobilo ime kultura „Bubanj-Hum“ ističući da najznačajnijeg istorijskog lokaliteta na Balkanu više nema. On kaže da je prema njegovim saznanjima jedan deo tog lokaliteta uništen je izgradnjom pristupnog puta prema auto-putu, a drugi izgradnjom poligona za vežbu.
„Nažalost znam još mnogo primera, ali ni jedan nije na samo pet kilometara od Zavoda za zaštitu spomenika kulture. Ne optužujem tadašnje kolege iz Zavoda, nego pre nemar države prema zaštiti kulturnog nasleđa, a o tome najbolje govori činjenica da niški Zavod koji pokriva teritoriju od Makedonije do Dunava ima samo dva arheologa“, kaže Bulatović.
I zaista, ukoliko se pogleda, analiza organizacije i kapaciteta mreže zavoda za zaštitu spomenika kulture u Srbiji, nemoguće je zaobići podatak da je u periodu 2011. – 2015. godine na svim nivoima vlasti ukupno uloženo 9,5 miliona evra u zaštitu spomenika. To je činilo 0,08 odsto ukupnih budžetskih rashoda, odnosno 4,8 odsto budžetskih rashoda vezanih za kulturu.
Svi prethodno navedeni faktori, ocenjuju stručnjaci, ekstremno su važni za poboljšanje trenutne strategije koju naša zemlja ima kada je u pitanju, ne samo zaštita istorijskog nasleđa, već i održanje i opstanak kulturnog identiteta celokupne naše zajednice.
Pišu Sara Stanojković i Vukša Blagojević
* Tekst je objavljen u okviru serije istraživačkih priča koje potpisuju studenti novinarstva iz Niša, Novog Sada i Beograda, kao deo projekta koji je nastao u saradnji sa organizacijom civilnog društva Partneri Srbija.
