SALIHORSK, Belorusija – Jurij Lukašenija, 40-godišnji menadžer zaposlen u austrijskoj kompaniji u Belorusiji, redovno sa porodicom posećuje sunčane destinacije poput Španije i Grčke. Ipak, ono čemu se on istinski raduje jeste beloruski rudnik soli u Salihorsku.
„Naravno, prvi put je bilo pomalo strašno“, kaže Lukašenija prisećajući se svog prvog silaska u rudnik, klimavim, neosvetljenim liftom, 420 metara pod zemlju u slabašnom svetlošću obasjan lavirint pećina i tunela. Ovaj rudnik je jedan od najvećih skladišta soli i kalijuma.
Ali ovo je njegov šesti odlazak u Salihorsk, dragulj sovjetske industrije soli. Lukašenija pati od alergija zbog kojih otežano diše, ali ne bi propustio godišnju posetu rudniku ni za šta na svetu.
„Osećam se bolje čim dođem ovde“, kaže on. „Mnogo je bolje provesti dve ili tri nedelje u rudniku soli nego na jahti.“
Pokušao je da ubedi suprugu da mu se pridruži, ali ona pati od klaustrofobije i draža joj je sunčana plaža od mračne rupe pod zemljom. Niko od njegovih prijatelja takođe nije želeo da pođe sa njim.
„Kada kažem prijateljima da idem u rudnik soli, uvek me pitaju: ‘Šta si zgrešio?'“
U zemljama bivšeg Sovjetskog Saveza odlazak u rudnike soli evocira mračna sećanja na radne logore. Ipak, beloruski rudnici brendirali su se kao lekoviti, a tu ideju plasirao je i promovisao dugogodišnji autoritarni lider Belorusije Aleksander Lukašenko.
Svake godine Nacionalnu kliniku za speleoterapiju u Salihorsku, rudarskom gradu 130 kilometara južno od Minska, poseti 4.000 ljudi.
Klinika je prvobitno otvorena svega nekoliko meseci nakon pada Sovjetskog Saveza, a njena delatnost otada je sve obimnija. Polovinu posetilaca čine građani Belorusije kojima boravak u Salihorsku pokriva zdravstveno osiguranje, a drugu polovinu čine stranci, uglavnom Rusi koji za dvonedeljni boravak na klinici izdvajaju oko hiljadu dolara.
Posetioci se do rudnika odvoze autobusima. Tura traje šest sati – uz mogućnost da u rudniku provedete i čitavu noć – a neophodno je da svi nose šlemove. Rudari i pacijenti se susreću u liftovima i na putu do spavaćih prostorija. U rudniku se svetla gase u deset sati uveče, a ponovo se pale u 5.45 ujutru, kada slanim katakombama počne da odjekuje polka. U širokim prolazima smešteni su stolovi za stoni tenis, teren za rukomet i staza za trčanje. Nema televizije, niti interneta.
„Nudimo potpunu izolaciju od sveta“, kaže Natalija Dubovik, zamenica direktora rudnika. „Ali je važno da – kao i kod svakog drugog vida lečenja – doza bude prava. Ne smete se preforsirati.“
Rudnik soli pripada najvećoj beloruskoj kompaniji u državnom vlasništvu Belarus Kali koja se bavi proizvodnjom đubriva od kalijuma.
Planine soli i kalijuma okružuju grad. Mesto više liči na sovjetsku industrijsku nedođiju nego na zdravstvenu ustanovu. Ulice su sablasno čiste. Na betonskim fasadama stambenih zgrada oslikani su murali u čast rudara.
Pavel Levčenko, hirurg iz Minska koji upravlja klinikom, insistira da klinika nije spa centar, već medicinska ustanova. Članovi osoblja nose bele lekarske mantile i kvalifikovani su kao lekari, medicinske sestre i drugi profesionalci. Posetioci se nazivaju pacijentima.
„Ne želimo turiste“, ističe Levčenko. „Ljudi koji ovde dolaze moraju da budu motivisani. Moraju da budu bolesni.“
Lukašenija tvrdi da ispunjava uslove i objašnjava kako je stekao žestoke alergije koje se toliko pogoršavaju da često ne može da spava. „Ovde spavam kao beba“, kaže Lukašenija.
Odsečenost od sunčeve svetlosti, mobilnih telefona i interneta definitivno doprinosi oslobađanju od stresa, ali je najvažnija stvar, ističe Lukašenija, oštar vazduh. Zasićen je solju i kalijumom, ali nije kontaminiran polenom i drugim nevidljivim vesnicima proleća koji mu zadaju toliko nevolja.
Nakon što lekovi nisu dali efekta, odlučio je da poseti rudnik soli. Priznaje da je na početku bio skeptičan, ali ga je oduševilo koliko je brzo počeo normalno da diše.
Nema naučnog konsenzusa o tome na koji način i da li ovakva terapija funkcioniše, ali su beloruske vlasti ubeđene da je njihova zemlja na pragu medicinske inovacije.
Dr Levčenko priznaje da ni sam isprva nije verovao u speleoterapiju.
„Sreo sam mnogo ljudi koji misle da je sve ovo obmana“, kaže on. „I sâm sam bio veoma skeptičan.“
Ali onda je, dodaje, „video koliko dobro funkcioniše“. Vreme provedeno u rudniku soli, objašnjava dr Levčenko, ne leči pacijente, već ih „dovodi u stanje remisije“.
Nadežda Vasilenko (58), Ruskinja koja pati od astme, kaže da je posetila rudnik prošle godine. „Osećala sam se toliko bolje da sam odlučila da dođem ponovo“, kaže ona.
Nije čak sve ni u vazduhu, već i u druženju. Prijateljstva sklopljena pod zemljom su snažna, kaže Zanija Sakančuk iz beloruskog grada Pinska koja se takođe bori sa astmom, a rudnik redovno posećuje od 2012. godine kada je na televiziji gledala prilog o poseti predsednika Lukašenka ustanovi. Kaže da je bila očajna; izgubila je dete i pala u depresiju. Sada se oseća mnogo bolje i nastaviće da posećuje rudnik.
„Možda je sve samo placebo efekat, ali rudnik soli mi je spasao život“, kaže Zanija.
Piše Endru Higins
© 2019 The New York Times
Tekst iz novog broja Njujork tajmsa na srpskom jeziku koji svi čitaoci kao poklon dobijaju uz novi broj Nedeljnika koji je na kioscima od četvrtka, 11 juna.
Tagovi
