„Da Milovan Đilas nije izjavio da je Srbin, ne bi robovao devet godina…“

Matija Bećković je u intervjuu za novi broj Nedeljnika govorio o tome kako mu izgleda Crna Gora nakon pada režima Mila Đukanovića, o Zdravku Krivokapiću, o stanju u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, ali i o razgovorima sa Milovanom Đilasom.

„Kad je dospeo na crnu klupu, Milovan Đilas je na pitanje koje je nacionalnosti izjavio da je Srbin. Sudija je jedva pristao, a verovatno se i plašio da upiše kako mu je rečeno. Da se izjasnio kao Crnogorac, verujem da ne bi robovao devet godina. To sam i njemu rekao. Dugo po izlasku s robije na neslobodu, Veljko Milatović, tada predsednik Socijalističkog saveza Jugoslavije, pozvao ga je na razgovor. Ne znam je li Đilas negde taj razgovor zabeležio, a meni ga je prepričao ovako.

Posle pozdrava Đilas ga je prvo upitao: „Ko ti je rekao da me zoveš?“ – „Niko, sam sam odlučio.“

„Ako si sam odlučio, išćeraće te iz partije.“

„Ako me zbog toga išćeraju, ne treba ni da budem.“

Zatim mu je Milatović stavio u izgled da bi njegov tadašnji položaj crne ovce mogao da se popravi. Što je značilo da ga kao nacionalnu veličinu sklone pod krov Crne Gore i zaštitu njenih institucija. Tako je uzgred pokrenuto i pitanje crnogorske nacije. Đilas je kazao da je to ideološki izum, a Veljko da nije.

„Nemojte to meni govoriti. Valjda ja bolje znam kako je do toga došlo i da li je ili nije.“

„Mi imamo neke posebnosti“, nastavio je Veljko.

„Kako da ne. Imamo posebnosti i nas dvojica, ali po tom kriterijumu nacija bi bilo koliko i ljudi“, uzvratio je Đilas koji je taj krov odavno prerastao.

Upisujući se u velike ljude plaćao je i najvišu cenu, odbijajući do kraja života da se takvim ustupcima domogne mira i spokoja. Inače, bio je običaj da republike svoje značajne pojedince – disidente stavljaju pod svoju zaštitu i zavetrinu. Recimo Kocbeka u Sloveniji ili niz intelektualaca koje je Krleža sklonio u svoj Leksikografski zavod.“