Da nam je neko ponudio…

Kada je 2. decembra prošle godine Brajan Lavdrup u Hamburgu otvorio plastičnu lopticu i iz nje izvukao papirić na kome je pisalo Srbija, reditelj prenosa je u kadru pokazao Piksija sa zabrinutim izrazom na licu. Dok je grafika na ekranu smeštala Srbiju u grupu C, slično se osećala i čitava fudbalska javnost u Srbiji.

Bilo je već tada jasno gde Piksijev tim mora da traži šansu kako bi se eventualno plasirao u nokaut fazu. Prvi protivnik bio je jedan od favorita za osvajanje turnira, drugi je ekipa sa kojom se može igrati, a treći reprezentacija koju bi Srbija morala da pobedi ukoliko ima ambicije da se plasira među 16 najboljih u Evropi. Ta treća ekipa bila je Slovenija.

Stabilna partija koju su uprkos porazu reprezentativci Srbije pružili protiv Engleske, naročito u drugom delu utakmice, bila je ohrabrujuća i kao da je konačno podrgrejala hajp kojeg u susret prvenstvu gotovo da nije ni bilo.

U drugom kolu nas je čekala Slovenija, ona utakmica na kojoj Srbija mora da traži šansu i u kojoj bi sve osim tri boda bilo razočaravajuće.

Meč je za Srbiju počeo daleko bolje nego prethodni protiv Engleza. Za početak, povezali smo makar jedan pas u prvih 6 minuta. Ipak, daleko od toga da je naša selekcija dobro ušla u meč. Naši su se mučili da prebace težište na polovinu protivnika i u nekoliko navrata pravili greške koje su protivniku omogućile nekoliko opasnih napada.

Slovenci su uprkos manjem posedu izgledali tečnije, disciplinovanije i lakše su dolazili do srpskog šesnaesterca. Gotovo pola sata bilo je potrebno Srbiji da prvi put iznese loptu do protivničkog kaznenog i ozbiljnije zapreti. Za to vreme, Rajković je popunjavao rupe u odbrani i do poluvremena sačuvao rezultat 0:0 koji nije oslikavao realnu situaciju na terenu.

U na kraju prvog i početkom drugog poluvremena Srbija se povezala i zaličila na onu Srbiju iz drugog poluvremena sa Englezima. Pretio je Mitrović u nekoliko navrata na proigravanje Tadića i u skoku, a jedan Gaćinovićev centaršut umalo da završi u golu. Sve je to očistio trenutno jedan od najboljih golmana na svetu.

A onda je Slovenija ponovo preuzela inicijativu. Bio je to 69. minut, kada je Karničnik započeo akciju skoro u svom kaznenom, a onda istrčao više od 80 metara i u savršeno odrađenoj kontri naplatio dotadašnje bolje izdanje svog tima.

Reditelj je još jednom pokazao zabrinutog Dragana Stojkovića Piksija.

Srbija je pokušavala da vrati uslugu, bilo je tu i opasnijih prilika kao ona Mitrovićeva prečka u 72. minutu, ali kako je vreme odmicalo, ekipa se sve više pucala po šavovima. Ređali su se Ishitreni neuspešni pasovi, jeftino izgubljene lopte, na kraju i nekoliko drskih faulova kao rezultat neobuzdane nervoze.

Slovenci su krali sekunde gde god su mogli, sve do 94. minuta kada su sve preostale sekunde bile u rukama Ivana Ilića koji je nameštao loptu kod korner zastavice. Pravi centaršut došao je doslovno u poslednjoj sekundi meča, a na njega je iz drugog plana naleteo Luka Jović koji je uspeo da, kao onomad protiv Škota pre četiri godine, vrati Srbiju iz kliničke smrti.

Nakon svega, Srbija može biti zadovoljna svojim prvim upisanim bodom na ovogodišnjem Evropskom prvenstvu u Nemačkoj, i prilikom da se protiv Danske ipak izbori za dugo očekivani prolazak u nokaut fazu velikog turnira.

Ipak, da nam je neko tog 2. decembra, kada se na ekranu ukazalo zabrinuto lice selektora Piksija, ponudio podelu bodova sa Slovenijom, retko ko bi time bio zadovoljan. Da je ista ponuda stigla juče, kada je pri kraju meča sve krenulo nizbrdo i kada je kadar ponovo pokazivao nezadovoljstvo na licu selektora, retko ko bi tu ponudu odbio.

Ostaje i ta odlučujuća utakmica sa Danskom u kojoj je našoj reprezentaciji neophodna pobeda za plaman u osminu finala.

Utakmica na kojoj Srbija mora da traži šansu, i u kojoj će sve osim tri boda biti razočaravajuće.