Bila je 2016. godina kada su lekari uradili artroskopsku operaciju Federerovog levog kolena, čiji je meniskus stradao dok je kupao decu. Oporavio se taman toliko da nastupi na Vimbldonu (stigao do četvrtfinala), ali je onda morao da propusti US Open. Koleno je moralo na pauzu. Već u januaru 2017. osvaja Australijan open i priča o problematičnom kolenu se zaboravlja. Ali koleno nije zaboravilo. Svaki je veliki igrač, svaki veliki sportista, imao svoju Ahilovu petu, koja uz sve hirurške intervencije, blokatore bola i velike povratke i pobede, uvek dođe po svoje.
I došlo je. Operacija za operacijom. Blokator za blokatorom. Otkazan turnir za otkazanim turnirom. U ponedeljak 11. septembra, Karlos Alkaraz se slikao na Tajms skveru sa peharom US Opena, kao najmlađi igrač u istoriji koji je postao broj 1 na ATP listi. Alkaraz je rođen 2003, one godine kada je Rodžer osvojio svoj prvi grend slem. Vreme je došlo po svoje.
Federer je pred kraj svoje karijere postavljen pred zadatak teži od Đokovićevog riterna i Nadalovog pasing šota – zajedno. Pred njim je bila želja svih onih koji su uz njega uživali da se posle tri operacije, štaka i muke sa kretanjem naprosto vrati. Laganim korakom posle forhenda za božje oči, da samo namesti šiške iza znojnice, stane na osnovnu liniju i dobije dve nove loptice za servis. Da bude mlađi. Da pobedi sve ljudske strahove o prolaznosti, starenju, da dokaže da čovek i posle povreda i posle bolesti i posle neumitnog protoka vremena može biti onaj stari. Rodžer je čitavog života igrao tenis kao da je poslat od bogova, pa je bilo i očekivano da će se pretvoriti u homo deusa.
Ceo tekst Uroša Jovičića čitajte u novom Nedeljniku, koji je na svim kioscima od četvrtka, 22. septembra. Čitaoci na poklon dobijaju i magazin Istorija. Digitalna izdanja dostupna Nstore.rs
Tagovi
