„Da sam samo tada znao ono što sada znam“

Kako starimo i prelazimo iz studentskog života ka karijeri koju smo izabrali, nije neuobičajeno čuti ljude kako kažu „da sam samo tada znao ono što sada znam“! Kao ljudi, rođeni smo s urođenom potrebom da učimo, razumemo, evoluiramo i ovaj proces se dešava „prirodno“ kako prelazimo iz detinjstva u adolescenciju. Na mnogo načina, ovo je suština života. Ili učimo radeći, što nosi neke inherentne rizike i generalno ne pomera granice našeg znanja, ili ćemo se odlučiti za neki oblik formalnog obrazovanja i obuke. Od novijih generacija u našim organizacijama znamo da kada zaposleni osete da više ne uče na radnom mestu, mnogo je veća verovatnoća da će početi da traže takve mogućnosti mimo trenutnog poslodavca.

Tokom pandemije fluktuacija zaposlenih u firmama je značajno opala jer su zaposleni strepeli da napuste bezbedne poslove koje su imali, kao i od činjenice da bi prelazak u drugu kompaniju mogao biti sam po sebi rizičan s obzirom na to da nismo mogli biti fizički prisutni u kancelariji. Dakle, kako su ljudi pronašli načine da uče i razvijaju se tokom tog perioda? Ono čemu smo svedočili bilo je ogromno interesovanje za lično obrazovanje i razvoj. Na primer, došlo je do desetostrukog povećanja broja ljudi koji su naučili nove veštine u kuvanju, kako da rade u bašti i da se uopšteno razvijaju kada su im takve mogućnosti bile manje dostupne na njihovom radnom mestu.

U poslovanju smo uvek koristili alate koji se odnose na „obuku i razvoj“ kao sredstvo za ponovno angažovanje zaposlenih, poboljšanje postojećih veština i izgradnju novih. Nakon pandemije i težnje ka „svemu AI“ (veštačkoj inteligenciji) i digitalnom, potreba da se uči i bude u toku sa promenama i protokom informacija nikada nije bila kritičnija. Ove seizmičke promene u načinu na koji svet funkcioniše značajno su uticale na način na koji upravljamo ljudima u našim organizacijama, zahtevajući da se ponovo osposobimo i preispitamo ne samo naše digitalne veštine, već i našu sposobnost upravljanja.

Unutar naših kompanija, potreba da se izgrade i čvrste i meke veštine kod našeg najvažnijeg resursa, ljudi, dobija sve veći značaj. Mogućnost da se ovo radi i u fizičkom i u onlajn okruženju dala je organizacijama i zaposlenima mnogo više fleksibilnosti u određivanju najboljih načina za učenje. Ako postoji nešto pozitivno što je proizašlo iz pandemije, to je to što smo usavršili nove načine podučavanja koji su postali sveprisutni i „standardizovani“ omogućavajući nešto što se približava učenju „baš na vreme“.

Formalne obrazovne institucije, poput univerziteta, takođe su morale da se prilagode i održe korak s ovim brzim promenama i potrebama radne snage kako bi zadovoljile potrebe preduzeća i radnika. U našem MBA programu, na primer, morali smo da preispitamo i izmenimo ono što predajemo u svim ključnim oblastima poslovanja. Ove promene, zatim, imaju uticaj na oblasti specijalizacije koje nudimo (npr. marketing, finansije, menadžment zdravstvene zaštite, upravljanje ljudskim resursima, logistika i upravljanje lancem snabdevanja i opšte upravljanje). Takođe, nastojali smo da održimo ravnotežu u razvoju čvrstih i mekih veština sa snažnom komponentom personalizacije kako bi učenici mogli da steknu kontinuirano obrazovanje koje odgovara svakoj, a ne samo prosečnoj osobi. Takođe, našim diplomcima je postalo neophodno da im ponudimo dodatne mogućnosti učenja nakon diplomiranja.

Duh je izašao iz boce i ne može se vratiti! Naše radno okruženje više nikada neće biti isto. Današnja radna snaga traži kontinuirano učenje i razvoj i odustaje ako to ne dobije. Kontinuirano obrazovanje je jedini način da ostanete aktuelni i relevantni u poslu i u našem svetu uopšte. „Da sam tada znao ono što sada znam“ postaće „Sada moram da znam ono što je trebalo da znam pre deset minuta“! Dobro došli u novi svet kontinuiranog obrazovanja!