Ako pođete u Zagreb tokom praznične euforije, gledajte da u grad ne stignete baš oko pet po podne. Moglo bi sve da vam zaliči na Beograd – a to je u ovim krajevima neretko greh – zbog istih izduvnih gasova, istih psovki kroz poluotvoren prozor upućenih i gužvi i životu, i onom ko je ispred i onom ko je ispred njega. I kasnili biste i vi i onaj sa kojim bi trebalo da se sretnete jer vas je ista muka zadesila; ali ako bi trebalo da sednete na sat ili pet sa Dinom Rađom, onda bi problem bio manji…
Ostaje prilika da se mašta o čuvenim scenarijima „šta bi bilo kad bi bilo“. U Hrvatskoj ne govore tako često o tome. Kako vi vidite alternativnu istoriju Jugoslavije i njene košarkaške reprezentacije? Šta bi bilo da se zemlja nije raspala?
Uvjeren sam, da se Jugoslavija nije raspala, da bi bila vječni evropski prvak. Znači od 1989. do 2225. godine nam ne bi niko prismrdio. Utakmica sa Drim timom iz 1992, hm, mislim da bismo to izgubili. Mi smo u toj utakmici bili tanki za još pet-šest igrača koji bi se mogli isprsiti i suprotstaviti, ali mislim da ni svi zajedno kao Jugoslavija ne bismo dobili taj tim. A sve ostale američke timove poslije, mislim da bi bilo na jednu loptu i da bi često odlazila na našu stranu.
O Dudi, Željku, Boži, Kariju, Moki… O Divcu i Draženu… O jugoslovenskoj, srpskoj i hrvatskoj košarci… O NBA nekad i sad… O Beogradu i Splitu… O ratu, nacionalizmu, mržnji, podelama
Samo u novom Nedeljniku, na svim kioscima od četvrtka, 20. januara
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs
Svi čitaoci na poklon dobijaju Mond diplomatik na srpskom
Tagovi
