„Dajte mi 20 godina i nećete prepoznati Rusiju…“: Prošle su 22 od kada je Putin postao predsednik

Vladimir Vladimirovič Putin nije ideolog i možda je upravo to ono što ga je učinilo toliko drugačijim od svih ostalih ruskih vladara. Jedan od njegovih omiljenih političara iz perioda carske Rusije je Pjotr Stolipin, premijer pod Nikolajem Drugim. Stolipin je jednom prilikom rekao „Dajte nam dvadeset godina i nećete prepoznati Rusiju“. Bilo je to 1909. godine, dva leta pre nego što će jedan revolucionar izvršiti atentat na Stolipina u Kijevu.

„Dajte mi dvadeset godina“, kazao je jednom Putin, „i nećete prepoznati Rusiju.“

Upravo danas se navršava 20 godina od kako je Vladimir Putin postao predsednik Rusije.

Bio je 9. avgust 1999. godine kada je postavljen na mesto prvog potpredsednika i vršioca dužnosti predsednika Vlade Ruske Federacije. Od tog trenutka, nije prošao ni dan bez Putina na vlasti.

Od 16. avgusta 1999. do 7. maja 2000. bio je premijer. Od 7. maja 2000. do 7. maja 2008. godine bio je predsednik. Već od sutradan, do 7. maja 2012. godine ponovo je bio predsednik Vlade, da bi od tog dana, do danas ponovo bio na funkciji predsednika države.

A vladavina Vladimira Vladimiroviča Putina počela je eksplozivno.

Tek je prošla ponoć u noći između 8. i 9. septembra 1999, kada je devetospratnica na adresi Gurjanova 19, na jugoistoku Moskve, odletela u vazduh. Istraga će kasnije pokazati da je 400 kilograma eksploziva RDX bilo postavljeno u jednom stanu u prizemlju. Detonacija je na mestu ubila 94 osobe, a još 249 je povređeno. Četiri dana kasnije, dok je ruska prestonica još vidala rane – 13. septembar bio je proglašen danom žalosti – novi udar će u prah pretvoriti blok apartmana na autoputu Kaširskoje na jugu grada, oko šest kilometara od mesta prvog napada. Poginulo je 119 ljudi, a ravno 200 se jedva izvuklo iz ruševina osmospratnice. Cigle i armatura leteli su stotinama metara daleko.

Taj 13. septembar, ispostaviće se, bio je dan posle kojeg nikada više ništa neće biti isto. Ni u Moskvi, ni u svetu. Asertivni premijer Putin pojavio se na televiziji i prst uperio prema Čečeniji i tamošnjim teroristima. „Spalićemo čitavu zemlju ako treba“, grmeo je dotad jedva poznati premijer. Avioni su gotovo istog dana uzleteli prema Groznom, glavnom gradu Čečenije. Koji trenutak kasnije, brojne trupe koje su dotad besposlene čekale na granici sa Čečenijom, dobile su naređenje da krenu napred. Počeo je Drugi čečenski rat.

U mesecima i godinama koje će slediti, Vladimir Putin umnogome će rešiti problem terorizma i Čečenije, čija je mafija još od početka devedesetih vladala čitavim ruskim podzemljem, i koja je profitirala od kriminalizacije i nestabilnosti ruskog društva. Postaće anđeo osvetnik Rusije, kao da ga je sam Bog poslao umesto pijanog, smešnog, korumpiranog, bednog, sprdnje vrednog Jeljcina. Na krilima uspeha ofanzive, postaće nacionalni heroj i narod, uplašen za svoje živote i ljut zbog godina dekadencije, predaće mu najveću zemlju na svetu u ruke.

U novogodišnjoj noći, pred doček 2000, Boris Jeljcin je šokirao i obradovao naciju saopštenjem da se istog trenutka povlači sa mesta predsednika, i da će, do novih izbora – zakazanih za svega deset sedmica – vršilac dužnosti po Ustavu biti Vladimir Putin. U jednom istraživanju objavljenom u ruskim novinama u avgustu 1999, premijer Vladimir Putin imao je dva odsto podrške građana. Do marta 2000, na krilima popularnosti zbog politike „totalnog rata“, Putin je imao narod na svojoj strani. Osvojio je 53 odsto glasova i preuzeo mesto Jeljcina.

Putin je došao na vlast zahvaljujući Borisu, ali se odmah distancirao od svog bolesnog zaštitnika. Kada je na samom kraju svog mandata Bil Klinton posetio Moskvu, domaćin je odlučio da mu pokaže ceo Kremlj. Prvo su otišli u teretanu, krcatu najboljim spravama na svetu. „Ja provodim dosta vremena ovde“, kazao je Putin Klintonu. Potom ga je odveo niz dugačak hodnik do druge sobe; ona je bila siva, neokrečena, smrdljiva, sa bolničkim krevetom, respiratorom, medicinskim kolicima na kojima su se videle vakcine. Putin se okrenuo prema Klintonu. „Znate, prethodni predsednik je provodio dosta vremena ovde.“

Medeni mesec ruskog medveda

Putinov prioritet bilo je ponovo uspostavljanje snažne države. Razvlastio je nekada moćne i često nelojalne lokalne guvernere, uništio oligarhe koji nisu poslušali njegov „dobronamerni savet“ da se klone politike, obračunao se sa većinom terorista koji su predstavljali ozbiljnu pretnju. Ima dobru kontrolu nad televizijskim kanalima, a opozicija je veoma slaba. Uspeo je da pomiri, čak i u državnim simbolima, carsku i komunističku prošlost velike zemlje. Ali on, iznad svega, nije ideolog. On je čovek koji ne podnosi teoretisanje. On je čovek koji voli sve crno na belo, i da se sve slaže u nulu.

Zahvaljujući skoku cena nafte i drugih energenata, Putin je mogao da uradi ono što Jeljcin nije uspeo, a što zapadnjacima zvuči potpuno prirodno: plaćao je ljudima plate i penzije, eliminisao budžetski deficit, stvorio urbanu srednju klasu koja je, činilo se, netragom nestala u postkomunističkom previranju. Nije tajna da je u isto vreme stvarao i sopstvenu oligarhiju, postavljajući na odlučujuća mesta svoje ortake iz Lenjingrada, koji su preuzeli najvažniji, energetski sektor. Amerikanci su ovaj period ruske novije istorije nazvali „Kremlin, Incorporated“, ali atmosfera relativne stabilnosti, u kojima su desetine miliona Rusa osećali ekonomski boljitak i privatne slobode, značila je da opozicija Putinu nikad neće postati previše jaka.

Relativni prosperitet i stepen ličnih sloboda bio je bez presedana u ruskoj istoriji. Po prvi put, milioni Rusa su dobili priliku da slobodno putuju, letuju svuda po planeti, da dižu kredite, kupuju dobre strane automobile, sređuju stanove, da svako može da ima iPhone. Posle toliko decenija orvelijanske kontrole, državu više nije zanimalo za koga njeni podanici navijaju, s kim spavaju, kom se Bogu mole. Toliko puta citirane Putinove zabrane gej parade nisu mogle da sakriju činjenicu da je biti homoseksualac u Rusiji postalo skoro pa normalno – retki su oni koji ostaju bez posla ili doživljavaju probleme zbog svoje seksualne orijentacije, a vrhuška u Kremlju kaže da svi mogu da iskazuju svoju seksualnost, ali da ona, jednostavno, ne sme da se „promoviše“. Posebno ne deci, na koju je država mislila i kada je uvela neformalnu zabranu psovki u javnom govoru.

Taj medeni mesec trajao je sve dok je „ruski medved“ bio u dubokom, zimskom snu. Kada se probudio, tražio je da njegovo dvorište bude samo njegovo. A tu je spadala i Ukrajina.

Putin je veoma prilježan učenik carističke Rusije. O njoj je pročitao najviše knjiga, i često je razmišljao o istoriji, kao i o svom mestu u njoj. S godinama se sve više lično identifikovao sa sudbinom Rusije. I dalje nije bio ideolog – i dalje je mrzeo da ga upoređuju sa Lenjinom, a kamoli sa Staljinom – ali je sve češće citirao konzervativne filozofe poput Ivana Iljina, Nikolaja Berdjajeva i Konstantina Leontijeva. Želeo je da istakne kontinuitet kad god govori o ruskoj ulozi u svetu.

Na početku svog pretposlednjeg mandata, čak i pre nego što je počela kriza u Ukrajini, Vladimir Vladimirović se obrušio na Zapad. Govorio je da su prekršili sva obećanja koja su dali, da su se prema Rusiji Jeljcina i Gorbačova ponašali kao prema pobeđenom i poniženom vazalu, a ne velikoj i značajnoj zemlji. Nije zaboravljao da pomene kako se Amerika ponašala u Vijetnamu, Iraku, Avganistanu, na Balkanu, u Libiji. Zabranio je da američki državljani usvajaju rusku decu. Zapad je u njegovim očima postao licemeran, arogantan, samozadovoljan, a Putin se, da bi učvrstio svoje konzervativne stavove, povezao sa Ruskom pravoslavnom crkvom, koja mu je dala punu podršku. Sve češće je govorio o tradicionalnim ruskim vrednostima. Sve češće je, kao kontratežu američkoj ideologiji, postavljao posebnost ruske „civilizacije“, koja je premošćavala granice mnogo bolje od tenkova.

Predsednik je Rusima dao lek za sindrom „fantomskog ekstremiteta“: od 1991. godine, mnogi Rusi su osećali bol za gubitkom Kavkaza, Centralne Azije, baltičkih zemalja, ali mnogo više bol za onim što su nekada posedovali. I želeli su da im neko pomogne da se više ne osećaju poniženo.

Dečije i špijunske igre

Fascinacija Putinom je utoliko veća, kada se pogleda njegova romansirana biografija.

Njegov rani život ima taj filmski šmek, ukus legende o jednom posleratnom probisvetu. Počinje u Lenjingradu, 1952, svega osam godina po završetku opsade. Njegovi roditelji, Marija i Vladimir Putin, uspeli su da je prežive. Vladimir Stariji je u armiji bio u ranim danima sovjetsko-nemačkog sukoba i ozbiljno je povređen u bici. To su bili roditelji budućeg predsednika: invalid i žena koja je bila na ivici smrti od gladi, i koja je izgubila dete. Ali, po merilima posleratnog Sovjetskog Saveza, Putinovi su bili srećni: imali su jednu druge. Da preživiš ceo rat, celu opsadu, i da iz njega izađeš sa supružnikom i krovom nad glavom – e, to je bilo čudo.

U zgradu u kojoj je Putin odrastao ulazi se kroz dvorište. Ima pet spratova, njihov je stan – koji su delili sa nekoliko porodica – bio u potkrovlju. Njihova je soba imala oko 20 kvadratnih metara, što je za one prilike bilo veličanstveno boravište. Sem toga, Putinovi su imali i televizor, telefon, pa čak i daču, malu kuću van grada. Stariji Vladimir radio je u fabrici vagona, Marija je radila sve i svašta – od fizičkog rada do posla kao noćni čuvar. Obrazovanje nije bilo na pameti Putinu junioru: on je želeo sebe da posmatra i predstavlja kao probisveta, skupa sa svojim drugovima. Najviše biografskih informacija i govori o gotovo svakodnevnim tučama.

Vladimir Vladimirovič bio je mlađi i slabiji od opasnih klinaca s kojima je visio, i pokušavao je uvek da im se suprotstavi. „Ako bi ga iko uvredio, na bilo koji način“, seća se jedan prijatelj, „Volodja bi skočio na njega, grizao ga, vukao za kosu, vikao, pretio“.

Iz tog perioda potiče i sledeća anegdota, koju takođe priča ovaj prijatelj iz detinjstva:

„Bili smo osmi razred osnovne škole kada smo čekali tramvaj na stanici. Iz njega su izašla dva tipa, mrtva pijana, i provocirala sve ljude na stanici. U jednom trenutku, Vovka mi je samo rekao da mu pridržim torbu, a onda je i jednog i drugog razvalio od batina. Ako postoji nešto što o njemu zasigurno može da se kaže, to je da nikada nije dozvoljavao mangupima i budalama da maltretiraju ljude“.

Sa 11 godina, Putin je želeo da nauči i neku veštinu, kako bi nadogradio svoju želju za tučom. Boks mu je bio pregrub: na prvom treningu slomili su mu nos. Onda je pronašao „sambo“, sovjetsku borilačku veštinu, mešavinu džuda, karatea i narodnog rvanja. Sambo mu je pomogao da od srednjoškolske propalice postane vredni adolescent, ali i da uobliči svoju ambiciju: čuo je da KGB regrutuje samo ljude koji su vešti u tuči „jedan na jedan“.

„Zamislite dečaka koji u prvom razredu, kada sva deca žele da budu kosmonauti, izjavljuje da bi želeo da bude oficir KGB-a“, kaže jedan od njegovih biografa. Doduše, sovjetske vlasti jesu prikazivale KGB-ovce kao neke romantične borce protiv nepravde.

Posle srednje škole, u kojoj je dobio i reputaciju zavodnika – bio je čest gost na igrankama, i nije se previše stideo da priđe devojkama, čekala ga je velika odluka. Školovanje ili ne? Ipak, ambicija je bila prejaka.

Putin je upisao fakultet na sugestiju jednog čoveka koji je radio u regrutnom centru KGB-a. Nije se mnogo družio sa kolegama, ali je dobro učio i provodio slobodno vreme trenirajući džudo (zapostavio je „sambo“ zarad ove istočnjačke veštine) i vozikao se po Lenjingradu u svojim kolima. Putin je, koliko se zna, bio jedini student Lenjingradskog univerziteta koji je posedovao automobil. Ranih sedamdesetih godina prošlog veka, automobil je u Sovjetskom Savezu bio raritet, i koštao je taman koliko i vikendica. Putinovi su, u stvari, dobili automobil – jedan stari model, sa veoma slabim motorom – na lutriji, i iako su mogli da biraju da li će uzeti novac (a novac bi im omogućio da izađu iz zajedničkog stana), odlučili su da poklone automobil sinu.

Ubrzo posle studija, Vladimir Vladimirovič je ispunio san i ušao u „Komitet gosudarstvenoj bezopasnosti“, kako je glasilo rusko ime bezbednosne agencije SSSR-a. Čelisti Sergeju Rolduginu, koji će mu postati najveći prijatelj, rekao je već prilikom prvog susreta da ga ne zapitkuje ništa o poslu. Ovaj, ipak, nije izdržao.

„Jednom sam pokušao da saznam nešto više o jednoj operaciji, i nisam uspeo. Drugi put, rekao sam mu ‘Ja sam čelista, a to znači da sviram violončelo. Koji je tvoj posao? Znam da si oficir, ali šta to znači? Ko si ti? Šta možeš da uradiš?’ A on je odgovorio: ‘Ja sam ekspert za međuljudske odnose’. To je bio kraj razgovora“.

Do kraja sedamdesetih, KGB je – kao i većina sovjetskih, ali i institucija u drugim komunističkim državama – počeo da se nadima. Previše direktorata, previše odeljenja, brda i planine informacija koje nisu bile nešto previše važne, gomila prisluškivanih razgovora i presretnutih pisama… Kako se u taj špijunski biznis uklapao onaj fajter iz Lenjingrada? Putin tvrdi da nikada nije učestvovao u prisluškivanju disidenata, ali je u nekoliko intervjua pokazao da mu uopšte nije strano kako su oni bili organizovani.

Godine 1984. Putin je otišao u špijunsku školu u Moskvu. Znao je da će posle toga biti poslat u Nemačku, ali je bio razočaran što se radilo baš o Drezdenu. Imao je 33 godine, i sa Ljudmilom – koja je bila ponovo trudna – i jednogodišnjom ćerkom Marijom zaputio se u Istočnu Nemačku. Bio je to posao o kojem je sanjao ceo život, i nije mogao da veruje da zadatak neće biti tajni.

Sedmog oktobra 1989, na 37. rođendan Vladimira Putina, Istočna Nemačka je slavila 40. godišnjicu, a u Berlinu su se desile velike demonstracije. Mesec dana kasnije, Berlinski zid je pao. U Putinovom Štazi-komšiluku, svi su dobili otkaze i zabranjeno im je da se bave bilo kojim javnim poslom.

Putinovi su se vratili u Lenjingrad. Sa sobom su poneli veš-mašinu staru 20 godina i nešto američkih dolara od kojih su mogli da kupe „ladu“, tada najbolji sovjetski automobil. Bilo je to sve što su stekli za četiri i po godine života u inostranstvu. Podvijena repa, njih četvoro ponovo su se obreli u roditeljskom stanu.

Pad iz raja

Premotajmo brzo napred, u godinu 2013. Bila je to bez sumnje najbolja godina u životu i vladavini Vladimira Vladimiroviča. Najugledniji i verovatno najdugovečniji dnevni list na svetu, počesto konzervativni londonski Tajms, dodelio mu je prestižnu titulu „osobe godine“. I imao je pozamašne razloge za to. Bila je to uistinu sjajnih 12 meseci za džudo-majstora iz Kremlja: preveslao je Baraka Obamu gotovo jednom rukom sredivši situaciju u Siriji, oborio ukrajinske nade o ulasku u Evropsku uniju i zagospodario svojim dvorištem, udavio opoziciju u kući, a imao je dovoljno velikodušnosti da spasi posrnule timske igrače poput Edvarda Snoudena ili predsednika Asada.

Zapadni analitičari su mesecima pretresali uzroke i posledice njegovih novih uspeha, koji su išli toliko daleko da su američki konzervativci s „tvrdog krila“ republikanske partije prosto balavili za takvim predsednikom.

Ruski predsednik učinio je ono što je, mislilo se, bilo nemoguće: pohvalili su ga građani Amerike, a pomirio je i zaklete konzervativce i demokrate. Zato nije ni čudo što se internetom odmah proširio vic da je Vladimir Putin postao Čak Noris svetske politike: onaj koji je stariji, pametniji i jači od svih (jedan od ovih štoseva kaže da „Putin može da reši svaku diplomatsku krizu, koristeći isključivo svoje pesnice“).

I onda, svega nekoliko dana uoči Zimskih olimpijskih igara u Sočiju – na kojima je, i pored zajedljivih i nekorektnih komentara vodećih zapadnih medija, odneo jedan od svojih najvećih trijumfa – sve je krenulo da se ruši kao kula od karata. Kriza u Ukrajini eskalirala je i otela mu se kontroli, njegov „igrač“ Janukovič je pobegao iz zemlje i nikada neće moći da se vrati, a Putin je izazvao bes čak i onih koji su mu mnogo šta gledali kroz prste onom hitrom aneksijom Krima. Time, kao i otvorenom (pa i vojnom) podrškom rusofilskom stanovništvu istoka Ukrajine, od Rusa je, u očima većine Ukrajinaca, napravio neke nove zlikovce. Oteravši Ukrajince od sebe, Putin je dobio Krim, ali je izgubio mnogo, i to nema veze samo sa novcem koji će nedostajati u državnoj kasi nakon sankcija Evropske unije i Sjedinjenih Američkih Država.

Ipak, narednih pet godina nisu mnogo toga promenile, ili makar nije narušen Putinov kontinuitet na vlasti. On je prateći svoja pravila o džudou – planiranje dva poteza unapred, stvori probleme kako bi ih rešio, nije dovoljno pobediti već treba i oduzeti volju protivniku da se bori – uspeo da se održi na vlasti dve decenije.

Dobio je svojih 20 godina, pa se postavlja pitanje može li svet da prepozna Rusiju?