‘Que pena, Brasil’
To je bio naslov magazina „Placar“, za koji je pisao jedan od njegovih najboljih prijatelja, Žuka Kfuri i u kome, toga dana, posle mesec dana pisanja, njegove kolumne nije bilo. Njegov dnevnik se završio kada je Dino Zof tapkao i tapkao i tapkao loptu. Prvo je Eder izveo korner, devet igrača u svetom žutom dresu je bilo u šesnaestercu, Zof je boksovao, pa je dosuđen faul. Iz grudi legendarnog golmana izašao je dah olakšanja. Iz njega je izašla inspiracija za pisanjem, za fudbalom i za životom. Đuzepe Bergomi je uzeo njegov dres, dres najboljeg, i igrao na centru igrališta od radosti. Svi u svlačionici su plakali, osim njega. Trener je vrištao da će „svi koji su bili nostalgični sada moći mirne duše da se vrate kući“. A on je sedeo u ćošku i čekao da se strasti smire. Tek posle nekoliko sati, u kampu Karioka u brdima Katalonije, uzeo je reč. I svi su se sašaptavali – čekaj, sada reč ima Doktor.
Fudbal je imao majstore, mnoge koji su igrali hirurški precizno, u moderno doba i one koji igraju „doktorski“, ali je imao samo jednog doktora. Doktora, sa velikim D. Sokratesa.
Da, fudbal je sedamdesetih i osamdesetih godina bio romantizovano zlo – lepo smo ga nagrdili u tekstu o fudbalu kao meteoru i tekstu o prokletstvu Plavih iz tih godina – ali su oni koji su tada zasijali, sijali jače od svih.
Ali samo jedan igrač nije dozvolio da njegov sjaj bude scenografija zla – Doktor.
Kada je u kampu reprezentacije Brazila u brdima Katalonije dobio reč, kapiten reprezentacije, anđeo čuvar čitavog tim Karioka, rekao je smirenim glasom: „Ljudi, možda smo izgubili utakmicu, ali ne smemo izgubiti ono što imamo ovde.“ Bio je to emotivan govor, niko sem njega nije uspeo da zadrži suze. „Jedinstvo koje smo stvorili, biće naše do kraja života. To je jedino što je važno“.
Tog dana, bio je ponedeljak, 5. jul 1982. godine, Brazil je izgubio od Italije, u meču koji je proglašen utakmicom veka. Toga dana Paolo Rosi postao je heroj Italije i zločinac u oku fudbalskih puritanaca. Biće to, tvrdiće oni do poslednje reči snage, poraz dobra od zla. Pobeda destrukcije nad umetnošću. I kraj Brazila, kraj svetog žutog dresa, u svoj svojoj svetosti.
I na tom oproštaju, najbolji je bio Doktor.
Minut je dvanaesti, Sokrates kaska sa loptom, pa opruži nogu i pas, preseče na pola italijansku odbranu i nastavi lagani kas u kazneni prostor. Ziko provuče petu, pa i on opusti nogu, kao kad umetnik stane pred platno i pusti špatulu za boju da ga vodi u širokim pokretima. Ona tačno dolazi tamo gde se Sokrates zaputio. Ćušne je jednom, pa je plasira u suprotnu malu mrežu.
Bilo je još tri gola do kraja meča i još 78 minuta fudbala, ali je taj gol bio tačka za kraj.
Znam da ništa ne znam
„Nomen est omen“ u Doktorovom smislu u potpunosti važi. Njegov otac, čovek koji je imao ogromnu biblioteku i obožavao čitanje, bio je zaluđen antičkog grčkom i svom je sinu dao ime po Sokratu. Nije pogrešio. Ni sa imenom, ni sa načinom vaspitanja.
Prepričavao je kao „delo koje ga je oblikovalo“, Sokrates situaciju s početka vojnog udara 1964. godine, kada je njegov otac iz gomile knjiga izvukao jednu i zapalio je. Bila je to knjiga o boljševicima. Tada se Sokrates zaljubio u politiku.
Tri godine kasnije, tu je ljubav podelio i na cigarete. Pušio je pasionirano, milujući svaki dim alveolama i usnama i pogledom, pomagale su mu cigarete da bolje misli, tvrdio je. Dve godine kasije, ljubav je dobila i treći krak – alkohol. Znao je da doručkuje pivo na dan utakmice. Uživao u svakom gutljaju.
Kada su ga mnogo godina kasnije pitali za poroke, rekao je da su to žene, cigarete i alkohol.
Fudbal nije bio ni njegova ljubav, ni njegov porok. Bio je njegovo filozofsko opredeljenje. I tako ga je igrao.
Kao da svojim kretanjem postavlja tezu. Dodavanjima u prostor, u dubinu, u bestežinsko stanje odbrane, razbuktava raspravu, a golovima tezu uspešno brani. Pa se okrene kao da to nije ništa i otvori sledeći tom svoje fudbalske zaostavštine.
Pošto je bio (i do kraja života ostao) mršav, prozvali su ga klinci Magrao.
Magrao nije mogao da se tuče. Nije mogao da skače ili trči kao mahnit.
Magrao je mogao samo da slika po terenu.
Vrh njegove karijere bio je na Mundijalu u Španiji, kada je ne teren izvodio Kutinjove „odabranike“ sa kapitenskom trakom na ruci.
„Pevanje nacionalne himne pred prvu utakmicu. Bio sam kapiten tima, otac 200 miliona Brazilaca. To je najvažniji trenutak u mom životu“, priznaće posle. Ziko je govorio da nije uzaludno driblanje „žoga bonito“, već da je taj filozofsko-slikarsko-fudbalski pravac nastao upravo iz nogu Doktora Sokratesa. Karioke su branile Sokratesovu tezu u Španiji. Igrali su dopadljiv fudbal, vratili su se korenima, posle „rogobatnih“ nastupa Brazila početkom sedamdesetih, a Doktor je bio lider.
Bio je to Brazil njegovog ličnog izbora. Brazil koji nije previše driblao – ne zbog selektora Kutinja, koji je tvrdio da je dribling „gubljenje vremena“, što je fudbalska jeres – upravo zbog toga što je gospodstvo ni u čemu ne preterivati. Brazil koji je bio precizan, koji bi pažljivo ispisao anamnezu protivnika, pa mu u par kratkih fudbalskih crtica prepisao lek i poslao ga kući.
Bio je i onaj gol Sovjetskom savezu, za koji je najbolji do danas napisan opis – „gol dobar kao kraj orgazma“.
Ali je onda na red došla Italija Paola Rosija, Đuezepea Bergomija, Altobelija, Tardelija, Gracijanija i Doktorova teza je oborena.
Lek nikada više neće pronaći.
„Regan je terorista“
Činjenica da je prilikom potpisivanja prvog profesionalnog ugovora Sokrates insistirao da mu se da dovoljno vremena i prostora da završi Medicinski fakultet – da, zbog toga je prozvan doktorom, ne samo jer je bio majstor – učinila ga je posebnim. Raritetom u svetu fudbala. Zbog toga što je imao percepciju o igri iz potpuno drugačijeg ugla. I zbog toga što mu ta percepcija nije ni dozvoljavala da uradi sve što bi mogao. A opet je bio najbolji kada izađe na teren.
Sokrates je obožavao Van Goga
Van Gogova „Zvezdana noć“, služila mu je kao inspiracija. Slika koja značavala je „odlučan zaokret“ ka većoj slobodi mašte u njegovoj umetnosti, naslikana je u junu 1889. godine i prikazala je pogled noću kroz prozor sobe sanatorijuma u Sen Remiju u Provansi. Naslikana je u toku dana.
Tako je igrao Sokrates. Kao Van Gogovo sećanje na noć, izloženo na dnevnoj svetlosti.
Kao sloboda pokreta i odlučan zaokret ka mašti.
Sporo, u posebnom ritmu, kako i nastaju umetnička dela.
Po završetku Mundijala, Sokrates sa još jednim saigračem osniva ono što će ostati zabeležno kao „Korinćanska demokratija“. Fudbaleri Korintijansa imali su jednaka prava kao klupska uprava, učestvovali su u glasanju, birali gde će ići na pripreme i odobravali transfere. Fudbalska Agora u brazilskom šampionatu. Demokratije, međutim, van stadiona Korintijansa nije bilo.
Doktor je posvetio vreme držanju govora i propovedanju o političkoj slobodi, a ko ne bi poverovao čoveku koji na takav način, na terenu, u onome što je brazilska religija i život, dokazuje koliko je sloboda važna.
Ko ne bi?
Ne bi Kongres.
Sokrates se zarekao da će, ako ne bude izglasan zakon kojim se na demokratskim i slobodnim izborima glasa za predsednika, napustiti Brazil.
Pre nego što je pošao u Firencu – jer se Fjorentina prva javila – samo je poručio: „Dajte moje golove nekoj boljoj zemlji“.
Sve što se posle u toj godini dana dogodilo u Firenci, moglo bi da se svede na nekoliko brojeva i anegdota. Odigrao je Sokrates u ljubičastom 25 mečeva, postigao 11 golova, nekoliko puta igrao u teškom mamurluku, više puta odbio da se pojavi na treningu, družio se sa svojim prijateljem Zikom (igrao tada za Udineze) i bavio se onim što najbolje zna – mislio je. A Doktor kada misli, on onda i puši, a kada puši i misli, Doktor onda i pije. I pati. Za slobodom, koju na Starom kontinentu nije pronašao. „Mi u Brazilu nikada ne znamo šta ćemo raditi za 15 minuta, u Evropi je sve nepodnošljivo isplanirano“, reći će u poverenju prijateljima.
U jednoj od najboljih knjiga o Sokratesu, „Fudbaler, filozof, legenda“, koju je napisao Endrju Dauni, za predgovor je bio zadužen niko drugi do Johan Krojf. I na stranu što je Krojf napisao da je od 1982. počeo pomno da prati Sokratesa i reprezentaciju Brazila (tek od 1982?), zanimljiva je opservacija da bi Doktor bio mnogo veća zvezda i mnogo prihvaćeniji da se duže zadržao u Evropi.
Johan nije shvatio – i to se sme napisati – da bi najveća zvezda Sokrates bio da nikada nije ni kročio u Evropu.
Ono što je moglo da promeni percepciju o Doktoru i da ga vine još dalje u najviša fudbalska sazvežđa, jeste Mundijal u Meksiku 1986. godine, kada je opet kao kapiten na teren izvodio tim u žutim dresovima. Grupa je bila rutinska stvar, pored Španije, Severne Irske i Alžira, sa tri pobede i nula primljenih golova. U osmini finala je pala Poljska, a u četvrfinalu je opet pao Brazil.
Kareka je doveo Karioke u vođstvo, Platini izjednačio i do kraja je bilo: ništa – ništa.
Sve do penala. U prvoj seriji će za Brazil promašiti otac 200 miliona Brazilaca – Doktor.
Ali čak ni to, ni još jedan neuspeh brazilskog nacionalnog tima, neće obeležiti njegovu karijeru. Duže će se pamtiti natpis koji je nosio na znojnici, posred čela: „Karter je terorista“.
„Svi ljudi su jednaki“
Toga dana opet je obukao žuti dres i plavi šorts. Samo što je imao poveći, normalno pivski, stomak i nije baš bio u formi. Koliko čovek može da popuši cigareta i popije između svoje pretposlednje i poslednje utakmice u karijeri, ako između njih stane 15 godina.
Bilo je hladno. A realno, svuda vam je hladno ako odrastete u Brazilu. Ali je bilo stvarno hladno tog dana na stadionu Garfort Tauna.
Njihovi žuti dresovi i plavi šortsevi bili su poslednji Doktorov fudbalski mantil. Nije dobro govorio engleski, ali je pre izlaska na teren održao kratak govor saigračima tog dana, da ih motiviše za odlučujuću utakmicu protiv Tadkaster Albiona.
„Uživajte u prilici. Uživajte u lopti. Uživajte zajedno i u zajedništvu. Svi ljudi su jednaki“, poručio je pre nego što je obukao zimsku jaknu i navukao duple rukavice.
Bio je 77. minut kada ga je prijatelj, Sajmon Kliford, zbog kog se i našao u toj ulozi, pozvao da uđe na teren. Bio je i neki penal malo pre toga, ali je Kliford shvatio da Doktor ne bi mogao da ga izvede nezagrejan, skvrčen na klupi. A onda su kovrdže ušetale u teren…
U tih 15 godina penzije stalo je nekoliko razvoda, stalo je nekoliko hiljada hektolitara piva, stao je vijugavi put od strasti do strasti, od poroka do ljubavi i nazad, a Sokratesu fudbal, rekli smo već, nije bio ni ljubav ni porok.
Samo njegovo filozofsko opredeljenje.
Onaj „pravi“, onaj „veliki“ je mrzeo. Brazil je za njega bio rana, razlog da mu oči krvare. „Sve je uniformisano i apsolutno konzervativno, nepodnošljivo“. Fudbal je zauvek ostao indigo društva, pa je i kada bi ga maligani savladali i kada bi – zaista retko – ostao trezan, detaljno analizirao društvo i tako pričao o fudbalu i obratno.
Trinaest minuta za Garfort Taun, te 2004. godine, sa cigaretom u ustima tokom zagrevanja, bili su dokaz njegove teze.
Proći će duplo manje godina od te njegove poslednje uloge do smrti, nego što je prošlo između njegove pretpostlednje i poslednje utakmice. Zvanično, Sokrates je od sepse preminuo 4. decembra pre zore u bolnici „Albert Ajnštajn“ u Sao Paulu. Bio je to treći put da mu je otkazala jetra. Lekari kažu da je samo eksplodirala.
Iza njega su ostala umetnička dela i filozofski ogledi na fudbalskom terenu. Više od 60 utakmica u kojima je bio „otac 200 miliona Brazilaca“ i dirigent himne pred početak dvoboja. Mnogo golova. Mnogo više besan, kafanskih noći, besplatnih tribina za okupljen svet, uz cigaretu u uglu usana i neke nove fudbalske teze.
Iza njega je ostao Brazil, uniformisan, konzervativan, nepodnošljiv.
Doskorašnji predsednik te države Žair Bolsonaro ne priznaje pobedu Lule da Silve na izborima, demokratskim, izborima za koje se Doktor borio. Država je na ivici, ekonomski, zdravstveno, politički, uzdrmana krizama i pandemijom koronavirusa. Ukalupljena u sve ono što je Sokrates mrzeo. A za manje od tri nedelje, zakotrljaće se lopta u Kataru i biće Mundijal opet prilika da se sve popravi.
Doktor, koji je svemu znao lek i koji nije pristajao da bude scenografija zla, odbrusiće u oblak: „Dajte moje golove nekoj boljoj zemlji“.
Tagovi
