Mogli bismo – to uvek može i retko se preskače – na kraju trećeg dana Mundijala da pričamo o podbačajima. Imali bismo i zašto. Poraz Argentine je verovatno jedan od najšokantnijih u istoriji svetskih prvenstava u fudbalu. Promašaj Roberta Levandovskog nije izuzetak koji potvrđuje pravilo, nažalost, već dokaz. Ali ćemo ipak, posle četiri duge utakmice, popucalih kapilara u očima, dan završiti nečim lepim.
Francuska je pobedila Australiju rezultatom 4:1 i to i nije sama po sebi lepa vest, osim ako niste navukli bes još oko onog Australijan opena. Lepa vest je to što je Olivije Žiru postigao dva gola i tako se izjednačio na listi strelaca, večnoj listi francuske reprezentacije, sa Tijerijem Anrijem. Obojica po 51.
A to je lepo jer niko u današnjem fudbalu nije potcenjen onoliko koliko je potcenjen Žiru. Zvali su ga panjem. Rugali mu se da je magarac. Vodili su hor navijači Arsenala, ali mali je onih koji, makar usput, nisu nešto dobacili na njegov račun. A Žiru je prihvatao to što mu je namenjeno, bio je i panj i magarac i sve što treba za pobedu.
I sve je to bio na svoj način, dovoljno pragmatičan i dovoljno graciozan, uvek u pravoj meri.
Zato su se njegovim golovima poradovali navijači širom sveta, ne samo ona manjina koja se godinama borila za njegova fudbalska prava, već i svi oni koji se uvek lako priklone trendu i hajpu. A Žiru je sada u trendu.
„Le Blu“ jeste pobedio ubedljivo, ali je pitanje šta će se dogoditi kada sa druge strane bude ozbiljan protivnik, jer koliko su vihorni u napadu, propusni su u odbrani. To je eksploatisala povremeno čak i Australija.
U trećoj utakmici dana, verovatno jednoj od dosadnijih od početka prvenstva, remizirali su Meksiko i Poljska. I to onim najgorim rezultatom. A nije moralo tako. Šta više.
Meksiko je u naletima umeo da bude opasan, ali je nedostajao pas koji bi njihove fudbalere doveo u pravu, stopostotnu šansu. I to što su bili opasni, bili su jer je Poljska bila Poljska.
A kada je Poljska to što jeste, onda obično na velikom turniru izgleda kao zbunjena grupa građana, onda izgledaju kao da je čitav tim na lekovima za anemiju, onda bi svako mogao da proba da ih pobedi.
Kada su oni imali šansu da pobede, iz penala koji je bio, Levandovski je nije iskoristio.
Tako je u istom danu „magarac“ izjednačio veliki rekord svoje zemlje, a „jedan od najboljih napadača današnjice“ zaribao i pokazao da nije potpuno neopravdano što mu povremeno izvuku nadimak gori čak i od Žiruoovog.
„Čouker“.
Tango bez noge i „hygge“ bez mira – ne ide
Sve je počelo savršeno. Tako obično bude u prosečnom hororu. Navijači Argentine slavili su VAR odluku kojom su dobili penal, Lautaro Martinez je namestio Mesiju loptu na belu tačku, a ovaj lagano matirao golmana Saudijske Arabije. Otvaranje grupe C prema očekivanjima.
Argentina je nastavila da napada i vrši pritisak na Saudijsku Arabiju i nastavila je da daje golove. Samo što nijedan nije priznat. Tri su im poništena u prvom poluvremenu, svaki put zbog ofsajda.
Saudijska Arabija je „dobro stajala“, kako su krenuli da pišu stručnjaci po društvenim mrežama i zaista je izgledalo da gde god krenu fudbaleri Argentine čeka neka ofsajd zamka.
Gaučosima je nedostajao kvalitetan pas u dubinu, lopta koja će da preseče odbranu protivnika na pola, a kada bi takvo dodavanje i izveli, linijski sudija bi bio neumoljiv.
Pitanje je da li je neko iz argentinskog tima smeo i do toaleta da ode na poluvremenu, da ne bude uhvaćen u ofsajdu.
A onda početak drugog poluvremena i šok. Kao mirno nedeljno popodne koje se pretvori u bežanje po kući od krvavog čoveka sa nožem koji je upravo izašao iz vaše tuš kabine. Niti znate odakle se tu stvorio, ni ko mu je dao nož, ni zašto baš vas juri. Samo trčite kao mahniti. Horor.
Argentinci nisu znali otkud Saudijska Arabija na njihovoj polovini, ni kako su im tačno dali dva gola, ni zašto sada jure kao muve bez glave, ali su do kraja utakmice nastavili da trče kao mahniti. I ništa više.
Lionel na klupi je bio šokran. Lionel na terenu u još većem šoku. I sve do kraja Gaučosi se iz šoka nisu izvukli. Ličili su na neku staru jugoslovensku reprezentaciju koja bi odustala čim protivnik da gol – uzeli bi loptu i odneli je kući, da se više niko ne igra.
Pred golom Saudijske Arabije konstantno je bila tenzija, ali nije bilo kolosalnih prilika za protivnika. Bin Salman se raduje. Raduju se svi koji mrze Argentinu.
Ali ne bi bilo loše da pogledaju rezultate Španije sa Mundijala 2010. godine.
Drugo šokantno prekinuto popodne doživela je Danska. Znate već isfuranu priču o tome kako je „hygge“ raspoloženje udobnosti i „ugodne druželjubivosti“ s osećajem blagostanja i zadovoljstva. Znate i da tu reč piše svako ko ima Instagram, vunene čarape i šolju za kafu. Niste znali i malo je ko mogao da pretpostavi da Tunis ima recept kako se ta slika savršenstva razbija u paramparčad.
Kao i u slučaju Saudijske Arabije, autsajder je igrao organizovan, utegnut fudbal.
Nije bilo nijedne situacije u kojoj je odbrana Tunisa bila na promaji, po izgubljenoj lopti su vršili pritisak, odlično se kretali kada lopta krene da kruži u napadu Danske i kao šilo boli prostor iza njihovih leđa kada Danci izgube loptu. Objektivno, Tunis je bio bolji protivnik.
A sve je počelo u drugom minutu, kada je Lajuni intervenisao i nakon izbijene lopte dreknuo iz sveg glasa i počeo da se udara u grudi. Kao da je poremetio tim potezom mir i koncepciju tima Kasper Hjumlanda.
Ni najistureniji igrači reprezentacije Danske nisu pomogli u tome da se povrati balans u igri. Jedan je izgubio skoro svaku loptu, drugi promašio loptu glavom sa 38 centimetara udaljenosti od gola.
Na kraju je VAR pozvao sudiju da proveri da li Danska zaslužuje nadimak „Penmark“, ali od penala u sudijskoj nadoknadi (najkraćoj do sada) nije bilo ništa.
Nije bilo ni danskog mira i stabilnosti.
A tek je prošlo pola trećeg dana Svetskog prvenstva u Kataru.
Tagovi
