Možda bi prošlo mnogo vremena pre nego što bih okrenula broj 11811, nekadašnji 988 za informacije – jer je sve, ipak, moguće naći i na dobrom netu – da nije bilo kolege Ljubomira Živkova iz Vremena i njegovog susreta sa novom uslugom govornog automata koji osim davanja brojeva telefona pretplatnika nudi i „čitanje“ horoskopa. Nešto kao državni astrolog. Možda je to novi svetski standard, ko će znati, ali za one „verujuće“, 19922 je novi servis koji se reklamira dok pokušavate da dobijete informaciju o nečijem broju telefona. Iako tetin glas to kaže vrlo pristojno, mnogo podseća na one besomučno ponavljane brojeve astrologa, belih magova, vračeva. Osim pitanja koliko ljudi dnevno pozove tu uslugu, vraća nas na portale koji savetuju „šta nikako ne bi trebalo da radite na OVAJ dan“ ili šta „obavezno treba da uradite DA BISTE BILI SREĆNI“.
Teško je izmeriti bez antropologa ili etnologa, ali Srbi mogu da se uvrste u vrlo praznoveran narod, čak i bez kucanja u drvo.
Onog momenta kad mislimo da nemamo kontrolu nad realnošću, posežemo za onim što bi nam moglo vratiti osećaj sigurnosti. To magijsko u nama ostaje bez obzira na obrazovanje, verovanja ili znanja. Zbog čega je to tako? Psihoterapeutkinja Irena Vučić Živković kaže da kod svakoga ko izbegava, recimo, da prolazi ispod merdevina ili noću ne baca đubre, postoji ono što se zove magijsko mišljenje.
Mnogi ostaci sujeverja dolaze iz nekih zaboravljenih običaja. Ne vraćati se kući šta god da ste zaboravili, pa makar to bila i ringla, ne stavljati torbu na zemlju jer ćete tako uvek biti bez para, ne želeti previše nešto jer se to neće dogoditi, ili ne radovati se nečemu isuviše jer će „zlo“ čuti. Ako stojite dok jedete, navući ćete glad, a koliko hrane ostavite u tanjiru – toliko ide vašim neprijateljima.
„Prvi poljoprivrednici su na primer razumeli vezu između kiše i rasta useva, ali su verovali da je potrebno neku silu umilostiviti da bi usevi uspeli. Magijsko mišljenje vuče korene iz prošlosti kada je čovek morao da iznađe način funkcionisanja u svetu koji nije razumeo“, kaže naša sagovornica i dodaje da je zabluda verovati da sujeverja ima samo kod neobrazovanih ili manje obrazovanih ljudi.
„Recimo, fizičar Nils Bor je iznad vrata kabineta držao potkovicu za sreću, a Vinston Čerčil je uvek nosio srećni štap za šetnju kad bi morao da putuje petkom koji je smatrao nesrećnim danom. Imao je običaj da dodirne svaku crnu mačku koja bi mu prešla put, dozivajući na taj način sreću, a obojica su bili zapravo veoma obrazovani. Dakle, sklonost ka sujeverju i magijskom mišljenju ne zavisi toliko od obrazovnog nivoa koliko od strukture ličnosti i njene sklonosti ka preteranoj zabrinutosti i kontroli. Zabrinutost predstavlja vrstu strepnje da bi neka okolnost nad kojom subjekt nema kontrolu mogla da ugrozi nešto što on smatra važnim ili nešto za šta sebe smatra odgovornim. Postoje aktivna i pasivna zabrinutost. U aktivnoj zabrinutosti subjekt se unapred priprema na to šta bi sve mogao da uradi ako stvari krenu lošim putem. U pasivnoj zabrinutosti subjekt ne radi ništa, izostaje njegova akcija, zato što samo razmišlja o lošim ishodima u nadi da se to neće dogoditi.“
Ta pasivna zabrinutost poznata je i kod Srba. Ne radovati se previše nečemu da se ne bi dogodilo suprotno tipičan je primer našeg sujeverja, iako su mu koreni duboko socijalni.
„Nekada ljudi imaju magijske razloge za preteranu zabrinutost“, kaže Irena. „Oni veruju da će njihova zabrinutost na neki magijski način smanjiti mogućnost da usledi nepovoljan događaj. Zabrinutost na ovaj način postaje neka vrsta molitve koja je upućena vrhovnoj sili ili Bogu. Recimo, majke često veruju da ako što više brinu o svojoj deci kada izađu u grad smanjuju mogućnost da se njima nešto loše desi. U našem narodu postoji verovanje da velika sreća privlači nesreću. Tako da čovek koji zabrinutošću sebe čini nesrećnim, na magijski način tera od sebe nesrećni događaj. Na kraju imamo paradoks: da se ljudi konstantno osećaju nesrećnim, verujući da na taj način stvarno teraju iz svog života nesreću i zlo. Taj magijski pesimizam je karakterističan za ljude i kulture koji opstaju u zoni preživljavanja, jer njihova realnost je da su povoljni događaji izuzetak, a nepovoljni pravilo. Osobe sklone kontroli nastoje da kontrolišu ne samo sebe, već imaju ideju da mogu da kontrolišu kako druge ljude, tako i svet i pojave oko sebe. Oni imaju potrebu da se zaštite od svake vrste neizvesnosti, neuspeha ili greške oko sebe, tako da sujeverje i rituali predstavljaju dodatni način da osiguraju i učvrste pozitivan ishod, sa jedne strane, ili da spreče negativne događaje, sa druge strane. Magijsko mišljenje ne odgovara realnosti. Zato ljudi na zdravijim stadijumima mentalog zdravlja jasnije opažaju stvarnost i sagledavaju stvari onakve kakve jesu.“
Sujeverje je i kulturološki uslovljeno, kaže Irena, tako da svaka kultura ima svoja verovanja i svoje rituale. „Obično se ti rituali i verovanja prenose sa generacije na generaciju bez objašnjenja zbog čega se to radi. Koren nastanka se izgubio, a razlog izvođenja radnji nikada nije bio objašnjen, jedino što se može čuti je ‘valja se’, ‘to tako treba’, ‘ne može da škodi’. Dok su deca mala i tokom odrastanja, ona veruju svojim roditeljima, a sama nemaju dovoljno znanja i iskustva da procenjuju adekvatnost roditeljskih poruka, tako da veoma lako usvajaju ono što u vaspitanju nosi oznaku ‘treba, valja se’. Izvođenje određenih rituala pred ispit, odlazak na intervju za posao ili pred bilo koji drugi važan događaj u životu takođe možemo povezati sa magijskim mišljenjem.“
U našoj kulturi postoji sklonost ljudi da posećuju proroke, vračare, astrologe. Svakako da obrazovni nivo i okruženje predstavljaju determinišuće faktore da li će neko koristiti njihove usluge ili ne. Ljudi niskog obrazovnog nivoa nisu zainteresovani za naučne činjenice, psihoterapijski rad, njima je potrebno da im neko kaže šta ih čeka u budućnosti. Primitivnije socijalne sredine propagiraju odlazak kod psihoterapeuta kao dokaz nečijeg ludila, a odlazak kod astrologa ili vrača je odlazak po pomoć koju im oni, kako ljudi iz tih sredina veruju, mogu obezbediti.
Sa psihološke tačke, odlazak kod vrača, astrologa, numerologa, može biti veoma štetan za određene strukture ličnosti. Ukoliko pođemo od ideje da ljudi žive svoja uverenja, ako bi neko sugestibilnoj devojci rekao da se neće udati, moglo bi se dogoditi da se ona ponaša upravo u skladu sa tim što joj je neko rekao. U praksi bi se ona povukla iz društvenog života, prestala bi aktivno da traži partnera, jer njena sudbina je da ostane sama.
Paradoksalno je da se neki ljudi zaista plaše da odu kod proroka ili gatare jer veruju da će tamo čuti nešto što ne bi želeli. To postojanje osećanja straha, kako kaže Irena Vučić Živković, već implicira njihovu sklonost ka magijskom mišljenju, kao i njihovu sklonost da tim ljudima poveruju. „Strah je u tom slučaju emocija koja ih čuva, a svakako se ovakvim osobama ne preporučuje da posećuju osobe koje se bave gatanjem.“
Ali kako se onda desi da te vračare, gatare, astrolozi „pogode“? Kako se dogodi da stara Ciganka uđe u pun restoran i zatekne petoricu-šestoricu pametnih i obrazovanih ljudi i onda im „prorekne“ budućnost s tačnošću im pogađajući prošlost? Kako uspe da ih navede da se zamisle nad tim da ona „zna“ da jedan ima problem sa majkom, da je drugi „najbolji čovek“ i da će umreti u 74. godini, a da treći ima problema na poslu?
„Ja bih pre rekla da su te osobe veoma vešte u manipulaciji, pažljivo posmatraju osobe koje dolaze, veoma su verbalno vešte, često iznose uopštene činjenice da ‘opipaju situaciju’, a zatim na osnovu ponašanja subjekta dalje oblikuju priču ili proročanstvo“, kaže Katarina, ali dodaje da mi ponekad čujemo ono što nam je važno ili ono što nam treba. „Ne bi trebalo zanemariti podatak da osobe odlaze kod gatare, proroka najčešće kada su u nekoj krizi u životu, tako da nije isključeno da tada posebno selektivno percipiraju i čuju samo ono što žele, dok sve ostalo što je rečeno previđaju.“
Tagovi
