Priča kaže da je nekada trčao, ali ko će da proučava praistoriju. Legenda kaže da je bio brz, ali zašto kvariti iluziju o igraču kojem je preostalo da koristi samo mozak, desnu nogu, pa teren posmatra kao vojskovođa na vrhu brda koji pomera trupe samo pogledom. Kada uđe na teren u završnici, čitava igra dobija smisao, dokazuje da fudbal nije haotično trčanje za loptom, kako je to objašnjavao Siniša Mihajlović, već strateško pomeranje trupa po travi kao bojnom polju. Iako se čini da on ne čini zapravo ništa! Eventualno, odigra jedan pas, napravi jedan dribling i ako baš mora, šutne i da gol. I samo što ne ispusti dušu dok prošeta ka jugu, da otpozdravi klicanju zaraćenim navijačkim frakcijama koje vode bratoubilački, besmisleni rat za prevlast na tribinama.
Međutim, kad se pojavi on, postaje Sale ujedinitelj i onda čini ono što ne mogu bi BIA, ni Vojna obaveštajna, ni policija, ni uprave. Žestoka tučnjava prestaje i ti momci kockastih glava i kratkih vratova mu otpozdravljaju, kao dečica koje je uhvatio ćale dok kradu čokoladu.
Možda bi trebalo uvesti leks specijalis za Sašu Ilića, kako bi imao zakonsku obavezu da igra do svoje 65. godine, jer i njegovo puko stajanje na travi, možda na centru, možda pored korner zastavice, ili tamo gde se zatekne, stvara opsenu da je vreme stalo baš kao što stoji i on. Mogao bi da nasloni ruku na rame svog čuvara i da mu pripoveda kako deca ne smeju sa 12 ili 13 godina da postaju roblje menadžera, investicionih fondova i međunarodnih korporacija koji će trgovati malim telima i njihovim porodicama, obećavajući im dresove Mančester junajteda ili Real Madrida. I Sale, naravno, zna da su njegove priče dosadne, retrogradne, čak i subverzivne, da ometaju ulazak krupnog, mahom prljavog kapitala koji se ispira u onome što je ostalo od srpskog fudbala. Ali ako i on odustane od svojih propovedi, nestaće i čuvar pečata normalnosti, u doba kada se to stanje svesti dijagnosticira kao – socijalna neinteligencija.
Kada je počinjao, s klincima se ozbiljno radilo, pedagoški, a treneri su gledali đačke knjižice. Ko nije imao dobre ocene, nije smeo da priđe terenu. Tadašnjeg trenera, čika Miše Radakovića, Sale se plašio više nego roditelja.
Imao je devet godina kada je ćale hteo da ga proba, da vidi da li je za fudbal. Nije to bilo kao danas, kad majke i očevi prate decu po treninzima i utakmicama, vuku za rukav trenere, dilujući svojom decom. Otac ga je jednom ili dvaput odveo na trening, a onda mu je rekao: „Znaš koji autobus ide do stadiona i teraj.“
Posle dve godine, u klubu su mu rekli da donese krštenicu i dve slike. To je ono, kad te registruju kao igrača. I onda je išao polako, kroz sve starosne kategorije. Živeo je za dan da dođe do prvog tima. Izgleda bajkovito, pomalo dosadno, ali je bilo tako. Mufljuzi koji su oduvek Prvu ligu smatrali politikom i biznisom, idealnim putujućim cirkusom iza kojeg se skrivaju crni fondovi, tajni računi, kladionice i mešetarenje, često su s podsmehom posmatrali momka koji se naselio u Borči, cirkao s ortacima iz kraja i pušio kao Turčin, pa ga je valjda to i preporučilo da ga kasnije pozove Galatasaraj.
Podrazumeva se da ni Sale nije bio cvećka. Bilo je to vreme devedesetih, kada su se na obalama Save i Dunava ukotvili splavovi, kao raketni čamci flotile turbo-folka u čijim su potpalubljima idealno stanište pronašli krimosi, plaćenici, debeovci i sponzoruše. Nedostajao im je glamur, a to su bili fudbaleri koji su upadali, kao u šesnaesterac, u raskalašni noćni život između rata i mira, života i smrti.
Sale se pokazao uljezom i u novom svetu, jer je arhitektura mračnog Beograda koji su osvetljavala neonska svetla samo usavršavana, poprimajući drugačije oblike i formu, ali je suština ostala ista. Sale je sve češće ostajao u Borči, svestan da je stranac u noćnom životu elitističkog i licemernog Beograda u koji su upali novi, neoliberalni gospodari, posmatrajući igrače kao zlatne poluge koje se lako preprodaju na međunarodnom tržištu, sa osnovnim pravilom: njima sve, igračima ono što ostane, kao kusur!
I takav kakav je bio i ostao, posedovao je talenat, iako je bio antiteza modernog fudbala u kojoj su prevlast dobijali brzi snagatori i eksplozivni šuteri. Sale je imao samo jedno. Ideju kojom se razbijaju sve poznate šeme odbrane. Brzina donošenja odluka u nanosekundi, kada mu za vratom dahću žestoki udarači, a pred njim stoji neprobojni zid, kao vrhunac kreacije koja se poredi sa umetnošću, stvara razliku na terenu i čini igrača velikim, jer samo su retki stvorovi u kopačkama koji poseduju takvu moć.
Kada je Lotar Mateus stigao u Partizan i održao prvi trening, reprizirajući pred igračima Partizana dva gola koja je dao Jugoslaviji na Svetskom prvenstvu 1990. godine, s tim što je umesto Hadžibegila i Baljića postavio čunjeve, a potom ih predriblovao u trku i zabio po gol, Sale Ilić se smeškao sa strane. Čudo jedno kako su se odmah prepoznali. Nemački predator odmah je snimio Saleta i prepustio mu čitav tim u noge, iako je svima bilo čudno otkud to da germanski kiborg, jedan od najboljih igrača sveta svih vremena, a ko ne veruje, nek ga gugluje, toliko ceni svoju suštu suprotnost: slabašnog, sporog i naizgled odsutnog Saleta. Toliko ga je poštovao da su mnogi pomislili da će ga i oženiti, jer je poznata sklonost Nemca da se zaljubi u svakoj zemlji u kojoj kroči, ali se srećom pojavila Marijana Mateus, rasturila sve napadačke formacije prestoničkih dama i uskočila u krilo nemačkog centralnog veznog koji je poništio sve mirovne odluke Bundestaga, raketirajući savezničke golove balističkim projektilima.
Lotar možda ne može da kontroliše svoj donji trap, ali kada je isključivo fudbal u pitanju, njime upravljaju drugi organi. Mozak, recimo. Zato je osetio niskotalasne frekvencije iz glave Saše Ilića i oni su se savršeno razumeli. Dok je Mateus osvajao teren snagom, energijom i strategijom pancir divizije, Sale je to isto činio kao gerilac koji se pojavljuje iznenada, zadaje udarac, a potom nestaje i vraća se u šumu, čekajući povoljan trenutak da opet napadne. Zato je Lotar odlučio da ga povede sa sobom u Austriju, ali je tamo nešto zabrljao, biće da je uleteo u novi brak, pa je iznenada odlepršao, ostavljajući Saleta usamljenog i neshvaćenog na neprijateljskoj teritoriji.
Sale se vratio u Partizan. I ne misli da ga napusti. Kao zvezdaš, voleo bih da ga gledam kako šeta parkom zamišljen, ali je on daleko vredniji i korisniji tamo gde jeste. Ako ode, zajedno sa njim će odlebdeti i sećanje da se ovde nekada igrao dobar fudbal. Dajte, koji bi to igrač javno priznao da je zvao mamu, da mu zabrani da izađe u grad kad izgubi! To je mogao samo on, a da ga i dalje smatraju herojem, a ne seka persom.
Kada bi ga, kojim slučajem, kao deklarisanog edipovca, testirali u DNK laboratoriji, izveštaj bi začudio ne samo igrače Partizana već i čitavu ligu. Zapitali bi se, zar im on nije otac? Ali, ako se manemo biologije i genetike, taj mršavi, neprilagođeni matorac sa licem dečaka koji je pobegao od kuće, stekao je sva prava da ga smatraju poslednjim tatom srpskog fudbala.
Tekst originalno objavljen u Nedeljniku br. 331
Tagovi
