Đani de Mikelis: Politički zavodnik koji je poslednji verovao u Jugoslaviju

Đani de Mikelis je u istoriju moje zemlje ušao jedne tople julske noći kada je sa rukama u džepovima lakog sivog odela, napravljenog po postmodernim skicama avangardne engleske kreatorke Vivijen Vestvud, koja se mogla pohvaliti da je jedina uspela da mu uzme meru, zakoračio na beogradski aerodrom spreman da bude jedan od igrača diplomatske partije „jamba“ ili pokera između začarane Evrope i divljeg Balkana.

Ne znam da li smo tada bili sasvim svesni da nam je država stavljena na kocku i da ćemo zauvek završiti na dobošu kao udarni naslovi svih svetskih novina, čije su duplerice imale boju i miris naše krvi, ali nam je De Mikelis, tada predsedavajući Evropske zajednice, izgledao kao najvažniji učesnik prvog evropskog desanta na već načetu Jugoslaviju kojoj je nedostajao još samo poslednji predsednik.

To što je došao po mraku da za šefa države koju je, kako će uvek ponavljati, iskreno voleo, postavi Stjepana Mesića, proizvelo ga je u takvu političku zvezdu čijim će uzgrednim izjavama i ocenama mesecima počinjati svi naši televizijski dnevnici. Pre nego što ga je Budimir Lončar odveo u Skadarliju na roštilj i muziku, De Mikelis se na sastanku ministra EZ i članova Predsedništva SFRJ držao kao neko ko će zaista rešavati našu sudbinu.

Ovaj raspusni političar je, ne samo svojom legendarnom kilažom, izazivao uzburkanu političku plimu gde god bi se pojavljivao, što uopšte nije bilo čudno. Uobražavajući, verovatno, da je evropski Kisindžer, De Mikelis se lafovski ponašao kao da je on sam buduća ujedinjena Evropa u jednom komadu.

U ulozi graditelja rashodovanih skela, na kojima je ležala naša krajnje neizvesna budućnost, sjajno se snalazio. Sve mu je godilo: novinari, kamere, aplauzi, a naročito panorama Dubrovnika ispred koje je pompezno pozirao, kada smo se prvi put sreli, rasterećen svih briga o sopstvenom izgledu. Đani de Mikelis je znao da je najveći politički zavodnik bez obzira na sako čija su dugmad pretila da će svakog časa eksplodirati, kratkovidi pogled i frizuru koju nijedne makaze vlasti nisu uspele da obuzdaju i dovedu u red. Bio je dugokosi među ošišanima, brbljivac među odmerenima, sladostrasnik među onima koji su to krili, opušten među nervoznima, protestant među katolicima, nezajažljivi među opreznima i entuzijasta među pesimistima.

Mnogi su bili skloni da poveruju da iza De Mikelisove harizme, lukavosti i snage nije bilo neke naročite tajanstvenosti. Samozvani gospodar nove Evrope za neke je bio samo neobični lik iz poznatog kruga moćnika — slobodni zidar ili makar ovlašćeni zastupnik Trilateralne komisije i krupnog američkog kapitala.

Sve je počelo kada je venecijanski Turčin (kako su ga Italijani pakosno zvali) još kao student odlučio da se bavi isključivo politikom. U Komunističku partiju nije mogao da uđe jer je bio pragmatičar, a u Demohrišćansku jer je protestant, pa se učlanio u Nenijevu Socijalističku partiju Italije, sa crvenim barjakom, srpom i čekićem. U to vreme bio je profesor neorganske hemije na Univerzitetu u Padovi i Veneciji i odličan poznavalac egiptologije i pretkolumbovske Amerike.

Niko nije zaboravio da se Đani de Mikelis proslavio predviđanjem raspada Istočnog bloka još godinu dana pre rušenja Berlinskog zida. Zlobnici su dodavali da mu je to pošlo za rukom jer se oslanjao na pouzdane analize Američkog instituta za humanističke studije u Aspenu, čiju je podružnicu još sredinom osamdesetih osnovao u Italiji.

Dugo ga je pratila fama, ili reklama, da je važan američki čovek. Ne samo da nijedan italijanski političar nikada nije imao takav publicitet u američkoj štampi, nego se i sam De Mikelis osećao lagodno kao da je u Holivudu.

Dubrovčani su ga tih dana jula 1991. godine, kada su se iz okolnih šuma već čuli prvi pucnji, dočekali kao oslobodioca. Za razliku od Tuđmana, koji se u Dubrovniku osećao kao u krađi i kome narod nije smeo ni da tapše, De Mikelis je posle koncerta kamernog orkestra u Kneževom dvoru, koji je jedva izdržao sa neskrivenim izrazom dosade na licu, slobodno švrljao Stradunom, očajnički tražeći neku otvorenu diskoteku. Kad sam mu objasnila da su zbog rata sve zatvorene, obećao je da će najoštrije protestovati zbog gušenja slobode i noćnog života.

Pristao je da se skrasi tek u kafiću „Trubadur“ Marka Breškovića, ali je insistirao da se pusti glasna muzika kako bismo, konačno, mogli opušteno da razgovaramo, skriveni od ovdašnjih desperadosa koji su ga na svakom koraku nasrtljivo vukli za rukav.

– Ponekad izgleda da je vama bilo više stalo do toga da Jugoslavija ostane na okupu nego mnogim jugoslovenskim političarima. Kao da je Evropska zajednica štitila Jugoslaviju od njenih pobesnelih vođa, ali i od samih naroda kojima se, možda, sviđalo nešto drugo! Nekada su Evropa, pa i svet, bili zainteresovani da Jugoslaviju drže kao neko čudo između Istoka i Zapada ali, kada je komunistička zabava, uz surovo otrežnjenje, svuda završena, pojavili su se interesi pojedinih zemalja da se ona razbije? – pokušala sam da budem ozbiljna.

a je Tuđman bio slab, Kučan neodlučan, Milošević mlak, ili da su to neoprezno pokazali, oni bi izgubili opštenarodnu podršku koju bi stekli neki drugi ljudi, daleko ekstremniji i radikalniji.

– U suštini, vi ste učinili korak nazad, vas su vratili na stanje 1945. godine, ili još gore, na 1941. godinu.

– Ko nas je vratio? Ceo svet pola veka uopšte nije interesovalo što mi živimo bez demokratije, slobode i ljudskih prava. Slavili su, dočekivali i gostili Tita i malo su se kasno setili da bi trebalo da nas brane od komunista!? Budući da ste se slikali, ponašali, razgovarali i hodali kao neprikosnoveni komandant ujedinjene Evrope, verovatno ste tačno znali šta će nam se uskoro desiti?

– Zaista nisam. Mi smo se nadali da će doći do pozitivnog rešenja. Kada govorite o svojim političkim vođama, morate biti neuporedivo uravnoteženiji u prosuđivanju, jer su svi vaši lideri, u isti mah i prve žrtve začetka demokratije. Većina ih je verovala u mogućnost kompromisnih rešenja, ali se nije usuđivala da to kaže glasno, zato što su u njihovim republikama radikalna mišljenja bila na mnogo većoj ceni. Da je Tuđman bio slab, Kučan neodlučan, Milošević mlak, ili da su to neoprezno pokazali, oni bi izgubili opštenarodnu podršku koju bi stekli neki drugi ljudi, daleko ekstremniji i radikalniji.

– Pošto nam je svima stalo do Evrope, kada će ona, konačno, doći do nas?

– Najvažnija stvar za Jugoslaviju bila je da se stvore uslovi da se što je pre moguće priključi Zapadnoj Evropi. U narednih deset godina Poljska, Češka, Slovačka i Mađarska će se pridružiti Zajednici. A Jugoslavija, koja je geografski i kulturno bila bliska Evropi, našla se u opasnosti da propusti ponuđene prilike. Desilo joj se da se izgubi negde na kraju reda.

– Pošto ste nam podelili packe, mogli ste bar nešto i da učinite za nas. Ako je Evropskoj zajednici zaista bilo toliko stalo do stabilne Jugoslavije, najbolje bi bilo da ste nas odmah primili u EZ i svi naši i vaši problemi bili bi rešeni!?

– Čak i da smo bili kadri da krenemo u pregovore o sklapanju sporazuma o pridruženom članstvu, vi niste imali nekoga ko bi u vaše ime to mogao da potpiše. Niste imali ni posrednika, ni predsednika koga su ostali priznavali.

– Zašto su vas prozvali „ministrom trikova“ i koja je to velika igra koju ste iz potaje igrali?

– Nadam se da su mi trikovi dobri, da se ponašam poput dobrog mađioničara.

– Nametnuli ste se kao prava politička zvezda i velika zverka?

– Kada govorite o mojoj popularnosti, verovatno mislite na to što odlazim u disko-klubove, što strasno volim lepe žene i sladak život.

– Ne mogu da shvatim zbog čega ste vi socijalista?

– Zato što verujem u socijalizam. Ova polemika bi mogla da bude veoma duga, ali mislim da socijalizam ima blistavu budućnost.

– Dragi moj Đani, pošto volite da vas tako oslovljavaju, lako je verovati u socijalizam i komotno živeti u Italiji?

– To još i mogu da shvatim. Jeste da živim u Italiji, jeste da je meni lakše, ali je možda logično da posle preterivanja na levici, mora doći i do preterivanja na desnici. Na kraju se uvek uspostavi ravnoteža. Socijalizam će onda biti potrebniji nego ikada.

– Ko ste vi, u stvari? Šezdesetosmaški levičar u postkomunizmu, vlasnik pola Venecije, lukavi i brbljivi politički spletkaroš ili običan raspusnik?

– Hemičar. Profesor hemije.

– Jeste li bogati?

– Ne preterano.

– Uveliko se priča o vašoj palati na Kanalu Grande, u kojoj redovno priređujete bahanalije pod maskama.

– Bio sam oženjen bogatašicom. U Veneciji sam imao stan koji je pripadao mom tastu, a on je bio vrlo bogat i ta palata o kojoj govorite je njegova.

– U Italiji su vam zamerali i što ste đuskajući napravili političku karijeru, pa je trebalo odmah da vas pitam: kuda ćemo večeras?

– Moram prvo da pogledam u svoj turistički vodič! To je veoma ozbiljna knjiga, priručnik za odlazak na igranku. Ovo što je dosad objavljeno odnosi se na italijanske diskoteke, a pišem nastavak koji će obuhvatiti najbolje diskoteke sveta. Ako ste slobodni i raspoloženi, radovao bih se da mi pomognete.

– Jeste li napisali neki udžbenik iz hemije?

– Imam četrdesetak objavljenih radova, ali ljude ionako više interesuju diskoteke.

– Kada ste prešli u politiku?

– Kao veoma mlad. Sve do 1976. godine bavio sam se i profesurom i politikom, a od tada sam prešao u profesionalne političare i veoma brzo napravio političku karijeru. Sklopio sam sporazum sa samim sobom. Obećao sam sebi da ću veoma vredno raditi i uspeo u svemu što sam naumio.

– Nije valjda da ste uživali i dok vam je za večerom Tuđmanov naoružani telohranitelj stajao iznad glave!?

– Za mene je Tuđmanov međunarodni debi bio krajnje bizaran. Očekivao nas je na večeri, ali smo iz Beograda stigli u tri ujutro. Hteo je da se po svaku cenu pokaže kao savršen domaćin, pa smo u zoru iz pristojnosti morali da sednemo za trpezu. Jela su se sustizala i prestizala, uprkos naglašenom ceremonijalu i bontonu. Tek kad je iz Slovenije stigao Milan Kučan, atmosfera se malo promenila. On je bio usred ratne oluje, vidljivo nervozan i sa gađenjem se suočio sa svom tom hranom koja se ispred nas nalazila. Osnovna razlika između Jugoslavije i ostalih evropskih zemalja bila je u stepenu međunacionalne mržnje. Česi i Slovaci se međusobno nisu voleli, ali to nije ličilo na vaše odnose. U Hrvatskoj niste mogli da kažete ništa pozitivno o Srbima, a u Srbiji je retko ko hvalio Hrvate.

– Flamanci i Valonci se ne podnose, ne žene se i ne udaju međusobno, ali njihova zemlja i dalje prosperira!?

– Oni zajedno rade i to je najvažnije. Zašto moraju da se vole!?

– Vama je bila mnogo važnija ljubavna veza sa rasnom italijanskom glumicom Frančeskom Delerom koja je zanosna, bar koliko i ujedinjena Evropa?

– Kamo lepe sreće da je to istina. Ja sam samo jedan siroti, stidljivi muškarac.

Uprkos tome, Đani de Mikelis nije govorio tonom dosadnog profesora. Više je ležao nego što je sedeo na stolici. Svaki čas je znalački popravljao frizuru, pio viski, jeo ovčiji sir (on tek kada jede — misli!) i radoznalim pogledom pomno pratio retke lepotice koje su prolazile pored nas.

Jedva smo se rastali negde pred zoru. Sutradan mi je najoštrije zamerio što sam se oglušila o njegov poziv da zajedno popijemo kafu: „Ostavili ste me na milost i nemilost čoporu vaših ministara. Toliko ih je bilo da sam pomislio da kod vas svaka opština ima ministra inostranih poslova!“

Ipak je rešio da mi zakaže sastanak. Pozvao me je na godišnji samit NATO-a, koji se tog oktobra održavao u Rimu. Tamo sam se našla među žandarima tek proklamovanog novog svetskog poretka, uz obećanje da ću se, kao njegova pratilja u pauzi opere „Rigoleto“ praviti gluvonema, makar stajala pored velikog majstora zla, Đulija Andreotija.

Dugo se nije mogao pomiriti s tim da Jugoslavije više neće biti. Dok je jednom prilikom našim novinarima detaljno opisivao kakve je sve uslove Evropska zajednica namenila jugoslovenskim republikama ne bi li ih privolela da umesto Libana izaberu Evropu, iz obližnje luke su isplovljavali trajekti sa albanskim izbeglicama koje su Italijani samo motkama uspeli da oteraju i nateraju da zaborave svoj kratki izlet u bolji život.

Kasnije se ispostavilo da su svi naši narodi podjednako bili besni na njega, optužujući ga da je bio dosledan jedino u svojoj nedoslednosti. De Mikelis se ponadao da će ga Jugoslavija zapamtiti kao političara koji joj je „jedinstvenoj i demokratskoj“, jednom bio obećao brak.

Uskoro se pokazalo ko je bio najveći gazda Evrope, jer su svi više očekivali od De Mikelisovog gotovo privatnog sastanka sa nemačkim ministrom Genšerom u Veneciji nego od zasedanja Ujedinjenih nacija. Jedino što nikome nije bilo jasno da li je De Mikelis preobratio Genšera, ili je bilo obrnuto, a ono što su obojica tada mislili ostala je najstrože čuvana evropska tajna.

Ništa manje spektakularan nije bio ni De Mikelisov napad na Vatikan. Italija je brujala o tome kako je on bio prvi političar u istoriji koji se usudio da se suprotstavi papi, a u Hrvatskoj je odmah glasno počelo da se govori o zaveri evropskih socijalista u sporu između Vatikana i masonerije.

Đani de Mikelis je napravio potez nezabeležen u istoriji Italije, napavši Vatikan i optuživši Svetu Stolicu da je u interesu očuvanja i zaštite katoličke zajednice spremna i na otvaranje nekog novog verskog rata na Balkanu. Zlobnici su De Mikelisovu „agresiju na papu“ objašnjavali podlim nagovorom Amerikanaca. Dobri poznavaoci političkih prilika govorili su o ključnoj ulozi međunarodne masonerije, a jedino su nepopravljivi cinici tvrdili da se sve to desilo samo zato što Đani prosto nije mogao da smisli crkvene stege i uštogljenost.

– Kako se osećaš kao vatikanska žrtva? — upitala sam ga onda kada se još nije znalo hoće li biti osuđen samo na zaborav ili na dugogodišnju robiju zbog korupcionaške afere koja je ozbiljno uzdrmala Italiju. Njegov partijski šef Betino Kraksi se sklonio u Tunis, gde je i umro, dok se Đani odlično držao u ta „vunena“ vremena.

– Nisam se zanosio time da sam prvi „udario“ na Vatikan. Samo sam mislio da uvođenje verskog elementa u krizu nikada ne pomaže pronalaženju političkog rešenja.

Oduvek sam verovala da je De Mikelis najbolje znao šta će biti sa Srbima, iako se on od početka kleo da lično ništa nije kriv. Nekako baš tih dana obećao je da ćemo otvoreno razgovarati u njegovom apartmanu na četvrtom spratu rimske „Plaze“, značajnije i od Kvirinalea i Kiđija, pošto su njeni zidovi bili nemi svedoci celokupne posleratne italijanske istorije. Stanovali smo u istom hotelu a Đani je imao običaj da mi drži lekcije o neprikosnovenom prijateljstvu i neophodnom strpljenju, pokazujući da i političari drže u rezervi i poneku suzu.

… Nego, ko je taj Arkan? Je l’ on četnik ili komunista?

Ručali smo za okruglim stolom postavljenim u njegovoj ogromnoj biblioteci sa knjigama koje bi više odgovarale nekom zanesenom profesoru nego diplomati, a pogotovo ne dokazanom bonvivanu evropskog javnog života, mada mi nisu promakli ni brojni američki priručnici za sve i svašta, a naročito za brz i siguran uspeh u životu.

Đani me je čekao pored otvorenog prozora kroz koji je blistao Rim, rukom podbočenom u struku, dok je drugom nemarno prelistavao neki italijanski roman, tek izašao iz štampe.

Počelo je sa salatom od škampa koji su učili da plivaju u šampanjcu. Trpao mi je, domaćinski, hranu u staklene činijice, sam je ređao escajg i menjao tanjire, žustro čisteći mrvice sa stolnjaka.

– Čini se da nisi mnogo tužan što ti je istekao ministarski mandat. Kažu da ne brineš pošto si dokazani „američki čovek“ i još plus — mason!?

– Šta to znači američki čovek!? Da podržavam Amerikance? Moram, dok su najjači! A što se masona tiče, zbog njih sam godinama bio vrlo zabrinut. Stalno sam se plašio šta ću da radim ako me slučajno pozovu. Srećom, uvek sam bio dovoljno nesolidan i prevrtljiv i kao takav nisam bio podesan za njihovu tobože tajnu organizaciju.

Slobodan Milošević je došao na red kada smo prešli na krabe zaronjene u čili sos.

– On je svojevremeno, zahvaljujući simpatijama ambasadora Lorensa Iglbergera, uživao veliku podršku Amerike, ali je sa ratom u Bosni sve to prokockao. Ameriku Hrvatska nikada nije mnogo interesovala, ali Bosna, bogami, jeste. Kasnije je Milošević, posredstvom svog ministra spoljnih poslova, Vladislava Jovanovića, koji se naprasno sastao sa Genšerom, pokušavao da se približi Nemačkoj kao najjačoj američkoj protivteži.

– … Nego, ko je taj Arkan? Je l’ on četnik ili komunista?

Nisam zaboravila kako Đanija de Mikelisa mogu uznemiriti, pa i prepasti samo strašne priče o svetskoj mafiji.

– Otkud ti to u ovo doba noći pada na pamet? — presekao me je jednom usred đuske u rimskoj diskoteci „Džeki O.“. — Ni „M“ od mafija ne volim da čujem… Ako budem imao vremena, napisaću knjigu o Jugoslaviji — brzo je promenio temu.

– U mojoj zemlji su te proglasili „golubom prevrtačem“, tipičnom latinskom varalicom, mutnim mletačkim trgovcem i cikcak diplomatom.

– Svašta sam video i doživeo na sastancima sa liderima bivše Jugoslavije. Ubedljivo najgluplje je delovao onaj Branko Kostić. Kad nešto zapne, nemoguće ga je bilo obuzdati i zaustaviti. Upoznao sam ga u julu 1991, baš one noći kada sam došao da pritisnem srpske članove Predsedništva da pristanu na izbor Stipe Mesića za predsednika Jugoslavije. Bilo mi je jasno da Mesić nije neki naročiti političar, pogotovo ne državnik evropskog formata, ali je na sednicama Predsedništva umeo vešto da „žonglira“ i pravi atmosferu u kojoj Srbi nisu umeli da se snađu, pa su se neprestano ljutili i burno reagovali, u čemu nije bilo ravnog Branku Kostiću.

Tuđmana sam upamtio kao starog generala koji je uživao da od politike pravi predstavu i stalno nešto sebi brunda u bradu. Meni se tada, ako se izuzmu Tupurkovski, kao mlad i vrlo sposoban momak, i Gligorov, koji je imao „nešto“ ozbiljno i kulturno da kaže, najviše sviđao Milan Kučan. Janez Drnovšek, kao tipični oportunista, nije bio po mom ukusu. O Aliji Izetbegoviću nisam onda mnogo ni razmišljao. Činilo mi se da je u pitanju čovek koji „nit smrdi, nit miriše“.

Dugo sam verovao u Miloševićevu veštinu vladanja. To što je on u početku karijere bio protiv nacionalizma, pa je posle, kada je video gde je moć, lukavo zaigrao na tu kartu, u politici je sasvim normalna pojava. E, sad, što je u svemu tome preterao, to je drugi padež. Čuo sam da je posle počeo da se ponaša kao Sadam Husein. Nije isključeno da je i on bio odličan političar, uprkos tome što je njegov narod, isto kao i srpski, platio veliku cenu.

– Je l’ te nekad grize savest?

– Svestan sam da se u bivšoj Jugoslaviji veruje u neku moju krivicu zbog njenog raspada. Moj jedini greh je bio u tome što sam vam doveo slatkorečivog američkog japija sa Harvarda, Džefrija Saksa. Taj mali je, posle nesumnjivog uspeha sa smanjivanjem inflacije u Boliviji, poverovao da je „svaki dan Badnji dan“. Njegovi spasonosni saveti su pre Jugoslavije već bili prilično upropastili Poljsku.

Đani de Mikelis nikad nije krio zašto je bio anfan teribl italijanske i evropske politike. Suviše je voleo život dok ga je vlast uzbuđivala otprilike koliko i rok. Dnevnik „Korijere de la sera“ počeo je da čita već sa četiri godine. U venecijanskoj gimnaziji „Marko Polo“ važio je za pravog knjiškog moljca. Jedino od Marksa nikad ništa nije pročitao.

Njegov deda po majci bio je metodistički sveštenik i sledbenik doktrine svetog i pobožnog života. Bez obzira na to, imao je desetoro dece i svi su završili fakultete. Đanijeva majka stekla je čak dve diplome, i to tridesetih godina, kada baš nije bilo uobičajeno da žene studiraju. Želela je da nastavi univerzitetsku karijeru u Padovi, ali materijalno stanje porodice to nije dozvoljavalo, pa se zaposlila u fabrici „Vetrokole“ u Veneciji, gde je upoznala Đanijevog oca, inženjera, sa solidnom karijerom i fašističkim političkim opredeljenjem.

De Mikelis se sećao da se njegov otac nije mnogo petljao u aktivnu politiku, jer je više bio okrenut svojim nego državnim poslovima.

– U malograđanskoj porodici, kakva je bila naša, jasno je da je jedino sredstvo kojim smo mogli da se dokažemo bilo znanje – pričao mi je Đani, koji je maturirao s najboljim ocenama.

Do te mere je bio stidljiv da je preko noći smišljao štosove kako bi mogao da priđe devojkama. Počeo je da odlazi na igranke jer je to bio jedini način da se onoj koja mu se dopadala približi bez zamornog i iluzornog dijaloga. Sa sedamnaest godina otputovao je u London da nauči engleski i — rokenrol.

Studije neorganske hemije završio je u roku, sa najvišim prosekom. Ubrzo je postao opštinski savetnik u Veneciji i oženio se Frančeskom Barnabo, zvanom Keka, kćerkom izuzetno bogatog čoveka, naglašenih desničarskih nazora.

U to vreme, sa braćom Cezarom i Markom, pokušavao je da pokrene izdavačku kuću. Bila je to neka vrsta kulturne saradnje između grupa mladih intelektualaca, među kojima se nalazio i Toni Negri, duhovni inspirator „Crvenih brigada“.

De Mikelisu je tada bilo najteže da odluči kojoj će se političkoj partiji prikloniti. Nije mogao da bude ni demohrišćanin, ni komunista, pa je prvo postao monarhista, iako je posle ruskih tenkova u Pragu malo falilo da završi kao fašista. Skrasio se tek u Socijalističkoj partiji Italije, rešen da zadrži pravo da se ubuduće javno i privatno ponaša po svom ćefu, ma koliko u politici daleko dogurao.

Zapamćen je kao vulkanska i neobična ličnost.

U doba planetarne slave Đanijevo ime vezivalo se za čitav niz važnih međunarodnih prijatelja i prijateljica. U njegovu ličnu obaveštajnu mrežu računali su se bivši, sadašnji i budući predsednici i moćnici — Šimon Peres, Henri Kisindžer, Aga Kan, Karlos Menem, Vili Brant, dok je posebno mesto zauzimao nestašni momak iz Kolorada, nesuđeni američki predsednik Geri Hart, kome je De Mikelis poslao sina Alvizea, sa diplomom pilota, „da nauči šta je izborna kampanja u SAD“.

Italijani dugo nisu mogli da progutaju De Mikelisove američke veze. Dopadala im se, možda, jedino uvezena kalifornijska lepotica Trejsi Roberts dok se duge kose, zamršene vetrom, na crvenoj vespi provlačila kroz uobičajenu rimsku gužvu. Imala je zadatak da u ime imidža, Đanija štiti od njega samog.

Nije mnogo vredelo.

U vreme najveće moći, ništa se značajno nije desilo ako se on ne bi pojavio sa svojom svitom sekretarica, ličnih i političkih asistenata, diplomatskom, pa čak i vojnom pratnjom, koja je često bila brojnija od pratnje bilo kog ministra ili visokog oficira NATO-a.

Stajala sam pored njega u nekom kitnjastom venecijanskom salonu, dok je ravnodušno dozvoljavao vojvotkinji od Kenta da mu se divi.

– U Italiji su sve devojke između sedamnaest i sedamdeset godina zaljubljene u Đanija – redovno me je obaveštavala Marija Pia Fanfani.

– Duška je sasvim spremna da se upusti u takav rizik — odgovarao joj je dovoljno žovijalno, da bude simpatično.

U njegovom intimnom životu kao da namerno nije bilo tajni. Ponašao se kao pravi javni muškarac koji je, po mišljenju svojih protivnika, suviše jasno i otvoreno pokazivao da voli zgodne žene, finu hranu i dobre klubove.

Uvek je bio u velikom ženskom društvu. Sećam se jedne večere u Veneciji kada je na terasu hotela „Monako“ pozvao šest prijateljica. Čim smo stigle, čarobna londonska slikarka Kimberli se pobunila: „A gde su ostali momci?“

– Šta će vam?- začudio se Đani. – Zar vam sa mnom neće biti bolje i zabavnije?

Jednom je u Rimu navalio da odemo kod njegove obožavateljke koja je imala sve osim muža.

Za razliku od ostalih gošći, lepih, ali tihih pratilja važnih muškaraca, nisam prestajala da blebećem, sve dok me domaćica nije presekla:

– Dobro, Đani, hoćeš li nam reći je li ova tvoja prijateljica neka hrvatska špijunka!?

– Ne, cara, stvar je mnogo gora. Ja sam srpska špijunka – odbrusila sam joj inadžijski, pošto sam se u to vreme mogla ponositi samo dugačkim, račvastim jezikom.

Više nas nigde zajedno nisu pozivali ne zbog mene, već zbog De Mikelisa koji je, ipak, verovao da ga jedino verne pratilje nisu napustile.

Šalio se da je još živ, ali da je lov na njega kao na jednu od krupnih zverki u korupcionaškoj aferi „Čiste ruke“ i dalje trajao. Karikature su ga predstavljale kao čoveka kome je bilo teško staviti lisice pošto mnogo vrda, a mnogi su se zabrinuto pitali ko će uspeti da nađe tako veliki broj prugaste zatvorske uniforme za nekadašnjeg ministra slatkog života i luksuznih provoda.

– Za razliku od ostalih italijanskih političara umešanih u skandale koji su ili završili u bolnici ili na groblju, ja sam odlučio da ništa ne priznajem i da se borim do kraja — sokolio se.

– Bio si „gospodin sedam odsto“, koliko se pričalo da si uzimao od svakog posla?

– U Italiji je jedno vreme bila takva situacija da mi je bilo došlo da se sklonim u ratom opustošenu Jugoslaviju. Bilo je toliko jezivo da sam verovao kako bih se u Beogradu, uprkos Šešeljevim pretnjama i napadima, osećao bezbednije nego u Rimu. Vi ste u velikoj meri platili račun našeg mira, blagostanja i napretka. Tito i njegov režim su nam savršeno odgovarali, pa nije ni čudo što je vaša ratoborna demokratija sve poremetila.

– I dalje misliš da je bilo moguće sačuvati Jugoslaviju?

– Toliko puta smo Slovencima govorili da sačekaju bar šest meseci. Nikoga nisu hteli da slušaju. Posle su Genšeru, Alojzu Moku i meni dodelili nekakva odlikovanja. Svoje nisam ni primio, jer nisam imao vremena da otputujem u Ljubljanu. Kada su Slovenci proglasili nezavisnost, brže-bolje su to učinili i Hrvati, mada Tuđman na to, ni u najsmelijim snovima, nije pomišljao. Milošević je u međuvremenu napravio nekoliko krupnih grešaka. Onda kada nije trebalo, nastojao je da se oslanja na Ruse. Tačno smo predvideli da će u velikom SSSR-u biti manje krvi nego u maloj Jugoslaviji. Sve smo još onda znali — i da su Hrvati (naravno i Srbi) rušili Dubrovnik da bi svetska javnost stala na njihovu stranu i da će biti problema sa Izetbegovićem, pošto će se on truditi da, po svaku cenu, povrati izgubljene teritorije. U jednom času mi se učinilo da vlada mišljenje kako od svega treba dići ruke i pustiti vas da sami odlučujete o ratu i miru, ako neko preživi.

Činilo se da je i njemu odzvonilo. Neko koga su poredili sa grofom Ćanom, zbog iste strasti prema rimskim plemkinjama i Balkanu, polako je počeo da izlazi iz začaranog sveta u kome je živeo.

Stvarno sam platio cenu slatkog života. Na kraju je ispalo da će moj bezazleni vodič „Kuda ćemo večeras na ples“, predstavljati glavnu okosnicu sudske optužnice protiv mene.

Morao je da kaže zbogom zvaničnim večerama u Kvirinaleu i ćaskanjima s ruskim predsednikom i princezom od Velsa. Nestali su državni avioni i privatni džetovi, spremni svakog časa da polete. On, koji je najviše voleo hotelske sobe, iseljen je iz „Plaze“ i ostao je bez čuvara koji su danonoćno bdeli nad njegovim raskalašnim snovima.

Disko-ministar, kako ga je svojevremeno krstio „Wall Street Journal“, počeo je da uči da igra ulogu optuženog.

– Proveo sam petnaest dana u jednom hotelu u Taormini, na Siciliji, čitajući knjige, pošto se na moru i onako dosađujem. Bio je to pokušaj da shvatim šta mi se događa i da se pripremim za budućnost preživljavanja.

U Veneciji me je pozvao da ga posetim u momačkom stanu, tačno preko puta Palazzo Grassi. Bio je to gotovo asketski dupleks sa retkim predmetima i venecijanskim ogledalima na plišanim tapetama petrolej boje, čiji su sklad kvarile jedino meksičke trange-frange: smešni kaktus od pačvork krpica sa plastičnim naočarima. Neobično je i što je kuhinja bila bela i moderna, sa svim mogućim kućnim aparatima, kao da je zaista reč o nekom porodičnom čoveku.

Priče iz De Mikelisovog kupatila oduvek su ličile na one iz Kenedijevog. On je bio dasa kome su devojke na kuću slale naramke crvenih ruža, u njegovom rimskom apartmanu karabinijeri su otkrili pune kofere poklona od prijateljica, a valjda je jedini političar kome su žene na ogledalu iznad lavaboa ružem ostavljale ljubavne poruke.

Kada sam ga upoznala, De Mikelis je u Veneciji bio bog, a u Jugoslaviji naš dragi neprijatelj. Potom je on u svom gradu postao običan lopov, a nama se ponovo učinio kao veliki prijatelj. Više se nije vozio paradno na palubi motornog čamca, nego se, za svaki slučaj, sklanjao u kabinu da bi se zaštitio od negodovanja i psovki dojučerašnjih obožavalaca.

– Stvarno sam platio cenu slatkog života. Na kraju je ispalo da će moj bezazleni vodič „Kuda ćemo večeras na ples“, predstavljati glavnu okosnicu sudske optužnice protiv mene.

Ručak u restoranu hotela „Monako“. De Mikelis je skinuo „rolex“ i stavio ga na salvetu. Mletački dužd je zatim pročitao lokalne i ostale novine. Još uvek ga je više interesovalo šta se piše o Jugoslaviji nego o njemu samom.

Procenio je da je konačno došlo vreme da obelodani pozadinu zakulisnih igara međunarodne zajednice kojima je za dve godine uništeno sve ono što je u Jugoslaviji stvarano punih sedam decenija.

Završilo se, kao i obično, sa breskvama u likeru „Grand Marnier“.

Sa ukusom hladne kruškovače pitala sam ga kako to da su televizijski dnevnici u mojoj, već preko svake mere nesrećnoj zemlji, ponovo počinjali sa onim što je on tog dana negde rekao.

– Ljudi u Beogradu su veoma srećni što si prešao na srpsku stranu, ali ne znaju kako to da protumače, s obzirom na to da si i ranije govorio čas jedno, čas drugo?

– Od početka sam bio ubeđen da kraj komunizma u Jugoslaviji nije automatski trebalo da znači i raspad Jugoslavije.

– Je li istina da je Jugoslavija tada koštala samo četiri milijarde dolara?

– Trebalo je da iz svog džepa platimo opstanak Jugoslavije, od koje su i njeni narodi već bili digli ruke.

– Mi smo se našli u najgoroj situaciji u svojoj istoriji, dok je čitav svet ravnodušno slegao ramenima.

– Pred nama su bila dva puta: jedan, da se konfrontiramo Miloševiću, a sa Miloševićem i srpskom narodu, kao što je bio slučaj sa Sadamom Huseinom. Bio sam apsolutno protiv takvog pristupa! Zato smo morali da pokušamo da stvorimo uslove da srpski narod, sa njegovim rukovodstvom, a to je, hteli to ili ne, bio Milošević, navedemo na politički kompromis.

… Davno sam rekao Miloševiću kad sam se s njim sastao u četiri oka: „Ako budeš insistirao na tom takozvanom pravu na samoopredeljenje za Srbe u Krajini, nikad nećeš moći da izbegneš činjenicu da ćeš morati da to isto pravo daš Albancima i Mađarima.“

– Šta je on rekao?

– Pošto smo duboko zašli u noć, bio je to svojevrstan filozofski razgovor. U tom trenutku on je mislio da je Srbija mnogo jača i da je savezna armija dovoljno snažna.

– Šta je bilo sa Amerikancima?

– Kao što to obično biva s njima, oni su prosto pobesneli kada Milošević nije više prihvatao da bude fleksibilan. Milošević je u jednom času potcenio značaj javnog mnjenja u SAD. Ponašao se kao da je u Srbiji, gde je potpuno svejedno šta ko govori. Televizijski snimci većine najuticajnijih američkih novinara stvorili su takav pritisak u Vašingtonu da je Buš morao da zauzme takav pristup, pojednostavivši situaciju i rekavši: „Milošević je ‘loš momak’ i potrebno je uzeti veliki štap i udariti mu packe!“

– Ozbiljni i upućeni ljudi u Beogradu dugo su verovali da je Milošević bio američki čovek?

– U američkim političkim krugovima nikada nije bilo pristrasnosti kada je reč o Hrvatima protiv Srba. Postojala je izvesna pristrasnost u prilog Muslimanima, ali iz opštih međunarodnih razloga, jer je bilo snažnog pritiska islamskih zemalja na Vašington da se založi za Bosance i Izetbegovića. Samo iz razloga globalne ravnoteže, Sjedinjene Države su im bile naklonjene, jer su imale mnogo problema u islamskom svetu, tako da im se činilo da je korisno da stanu na stranu islamskih zemalja protiv Miloševića, a u prilog Bosni. Milošević je bio srpski vođa, bez prijatelja, ali i bez pravih neprijatelja.

– Ali on je i dalje imao vlast i bivao je sve jači. Kolika je bila masonska uloga u raspadu Jugoslavije, s obzirom na to da je u Zagrebu objavljena senzacionalna ispovest monsinjora Milana Simičića, koji je otkrio kako se Vatikan sukobio sa masonima oko privremenog priznavanja Hrvatske i Slovenije?

– Ispada da je postojala masonska zavera protiv Hrvatske i Slovenije, a u korist Srbije!?

– Suština je bila u tome da je održan nekakav sastanak svetske masonske organizacije u junu 1991. godine, posle koga je Evropska zajednica pokušala da spase Jugoslaviju?

– Bilo je zaista nekih pokušaja u Sloveniji i Hrvatskoj da se situacija okvalifikuje kao neka vrsta sukoba između katoličkih i pravoslavnih zemalja. Dobro se sećam da mi je Tuđman prvi sve objasnio. Mislio sam da treba da se vratim u Osmanlijsko carstvo da bih shvatio, a on mi je rekao: „Ne, morate da se vratite u vreme Dioklecijana. To je bila podela Rimskog carstva na Zapadno i Istočno. Mi smo Zapadno, a oni su Istočno rimsko carstvo.“ Uskoro se sve dramatizovalo. „Rat“ u Sloveniji doneo je ukupno pedeset mrtvih, najvećim delom Srba, saveznih vojnika. Prema naslovima zapadnih novinara, Slovenija je bila spaljena. Čak i posle toga, u Hrvatskoj, pre početka pravog rata u Vukovaru, mešale su se autentične sa lažnim vestima.

Đaniju je uvek smetalo moje zaneseno i romantično shvatanje političke moći.

– Vlast je, draga moja, vrlo pragmatična stvar, na čije se odsustvo, ipak, teško navići.

Iako bi ga politički protivnici tada najradije spakovali iza rešetaka, De Mikelis se privremeno sklonio nekoliko koraka od legendarne „Plaze“, da uzme zalet za povratak na italijansku i svetsku političku scenu.

Od prvog dana mi je ponavljao kako se na vreme treba poslovno povezati sa Kinom, a na rezidencijalnom Parioliju strpljivo je čekao da ga izaberu za člana Evropskog parlamenta.

Na njegovoj novoj adresi ništa nije pisalo. Zato se ne treba čuditi što je sudbinu Jugoslavije rešavao povučeni profesor neorganske hemije, kako je Đani pokušavao da se predstavi onima koji su verovali da je bio nepopravljiva latinska varalica, a ne naš dragi neprijatelj.