Zanemeli smo i empatija je bila najčešće izgovarana reč posle tih dana kada je u Osnovnoj školi „Vladislav Ribnikar“ 3. maja ubijeno devetoro dece i čuvar, a u Duboni i Malom Orašju, selima u beogradskoj opštini Mladenovac i kod Smedereva, u noći između 4. i 5. maja ubijeno devetoro, a ranjeno 12 mladih. Šta se stvarno dešavalo posle i šta je sve urađeno od prošlog maja, za Nedeljnik govore oni koji su bili uključeni u direktnu pomoć i rad sa žrtvama i njihovim porodicama. Jedna je Tijana Mirović, psihološkinja i psihoterapeutkinja, a drugi Veran Matić, novinar koji vodi Fond B92 i Srpski filantropski forum.
Tijana Mirović je uključena u pružanje direktne pomoći u okviru Radne grupe za mentalno zdravlje i sigurnost mladih Vlade Srbije, nakon tragedija u „Ribnikaru“ i u Malom Orašju i Duboni. Bila je i ranije uključena u razne inicijative nakon traumatskih događaja, ali nikada nije doživela, kaže, da se struka tako brzo pokrene i organizuje. Nju su 3. maja i mesecima nakon toga zvali iz skoro svih relevantnih što kliničkih, što obrazovnih institucija, a to se nikada do sada nije desilo iako je u „trauma priči“ od 1997. godine.
Koliko su nas 3. i 4. maj promenili društveno, psihološki, i kao ljude, i da li smo doživeli katarzu?
Nažalost, Tijana Mirović mišljenja je da slučaj male Danke jasno govori da se nismo promenili.
CEO TEKST PROČITAJTE U PRAZNIČNOM DVOBROJU NEDELJNIKA KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 25. APRIL
UZ SVAKI PRIMERAK NOVOG NEDELJNIKA NA POKLON DOBIJATE MAGAZIN „ISTORIJA“.
Tagovi
