Prodao je svoj album u više od milion primeraka. Njegovu pesmu „Džuli“ pevala je cela Evropa, na deset jezika. A onda je Daniel nestao. U velikom intervjuu za Nedeljnik, kantautor i pevač govori o mračnoj strani popularnosti, poslednjoj Jugoviziji na kojoj se, pred očima naroda, raspala zemlja, o Srebrnim krilima, nacionalnoj (ne)pripadnosti i tome da li je zaista prvi u Jugoslaviji vozio porše i imao mobilni telefon…
Uvek je bilo nedoumica u percepciji Daniela Popovića. Vi ste Crnogorac koji je iz Hrvatske napravio jugoslovensku karijeru, a danas živite u Ljubljani. I vratili ste se u Crnu Goru u jednom periodu. Naravno da je nebitno ko je ko i odakle je, ali kako vi vidite sebe kroz karijeru, kao čoveka – odakle? Jugoslovena, Crnogorca sa karijerom iz Zagreba…?
Još je davne 1982. godine, novinar Zvonko Pongrac iz lista Studio napisao za mene nešto što me je, sa odmakom vremena mi se čini, obeležilo, pa ne mojom voljom: „zagrebački Crnogorac“. Već 16 godina živim u Sloveniji u braku sa Aleksandrom. Moji prijatelji, Slovenci, u šali znaju reći: „Daniel, ti si črn-beo!“, aludirajući na moje poreklo. U stvari, Daniel Popović je građanin svijeta, altruist, od oca Crnogorca, Filipa Popovića, uglednog pedijatra iz loze Popovića iz Donje Zete. Sa druge strane je moja divna majka, Belgijanka, Nadia Popović, pijanistica uz koju sam jako rano zavoleo šansone i jedan muzički izričaj nespecifičan za podneblje i vreme u kome sam stasavao do svoje 16. godine.
Pitanje novinara Vjesnika, po povratku u Zagreb 1991. nakon poslednjeg jugoslovenskog izbora za Pjesmu Evrovizije bilo je: „Daniel, za Hrvate ste četnik, za Srbe ustaša, a za Crnogorce, izdajica roda svoga. Za koga ćete Vi sada pjevati?“ Ja, potpuno apolitičan u tom trenutku, jer je moj život bio vezan samo za muziku, nisam ovo ozbiljno shvatao. Čovek, kada je mlad, ne može sagledati koliko sudbonosno može biti ovakvo pitanje. O kako se proročkim ono pokazalo! Prvo mi je storniran stogodišnji ugovor sa Jugotonom. Nisam više mogao pjevati, i javno nastupati, osim u vrlo rijetkim prilikama. Postao sam, kako sam nekoliko godina kasnije opevao u pesmi „Kao da ne postojim“: Nobody.
Šta da učinim, a da sačuvam svoju porodicu i sebe u takvim vremenima? Povukao sam se u studio i počeo raditi za druge. Često pod pseudonimom, jer drugačije ne bi išlo. Na kakav način sačuvati duh u ekstremnom ozračju, humor, zaigranost, smjelost i biti pomalo i nestašan poput malog deteta? Pomislih da niti ne spadam u kulturu, muziku… niko uopće i ne spominje moje ime, i pored 50 godina profesionalnog bavljenja muzikom, 20 mojih albuma, na desetine pjesama rađenih za druge; kilometara i kilometara pređenih po Evropi, od gitariste i pratećeg muzičara do glavne zvezde.
Ceo intervju objavljen je u novom Nedeljniku, koji je na svim kioscima od četvrtka, 8. septembra
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs
Tagovi
