“Prokop”, Beldocs Festival, 9-16. septembar
Dokumentarni film “Prokop” Danila Stanimirovića biće prikazan 14. septembra u 20 časova u Amfiteatru ispred Muzeja Jugoslavije, u selekciji Pejzaž predstojećeg Međunarodnog festivala dokumentarnog filma Beldocs (9-16. septembar). U središtu ovog ostvarenja je Prokop, centralna železnička stanica u Beogradu, živi arhitektonski organizam koji vuče tragove mnogih epoha u kojima je postojao, a da nikada nije završen. Sama stanica nikada nije bila samo železnička stanica i uvek je apsorbovala posledice ljudskog delovanja, stoji u sinopsisu filma, o kome razgovaramo sa autorom Danilom Stanimirovićem.
Stanica Prokop je tokom poslednjih godina često bila zastupljena u medijima, povodom najava da će postati glavna železnička stanica u Beogradu. Kako ste razmišljali o vašem pristupu ovoj temi, koja je već rasvetljena i razmatrana iz mnogo uglova?
Ono što mene najviše fascinira kod Prokopa je sam prostor, a zatim sve što se za njega vezuje a deo je šireg konteksta koji prevazilazi samu arhitekturu. Interesovalo me je kako jedan prostor svojim izgledom može govoriti o ljudima koji su ga napravili i koji oko njega postoje. Ključna pitanja za mene nisu bila ona istraživačko-novinarska koja se tiču pravnih problema ovog projekta. Ključno pitanje za mene bilo je šta ovo mesto, ovakvo kakvo je i tu gde je, govori o meni koji pored njega živim i o svima nama koji smo više ili manje nekako za njega vezani. Jer smatram da prostori oko nas, direktno reflektuju nas same.
Šta vam je u rediteljskom smislu bilo najvažnije?
Važno mi je bilo eksperimentisati što više mogu. S obzirom da film govori o refleksiji u svakom smislu, sa Aleksom Borkovićem (direktorom fotografije) sam pokušao razviti koncept zasnovan na kadrovima u refleksima stakala, ogledala, pločica… Koncept sam pokušao da razvijem sa dodatnim okretanjem kadrova u montaži sa montažerkom Minom Petrović. A u zvuku isticanjem reverberacije kao lajtmotiva, za koji sam odlučio da je efekat ekvivalentan refleksu u slici.
Zbog čega, po vašem mišljenju, Prokop nije uspeo da zaživi tokom svih ovih decenija otkako su se javili prvi planovi?
Možda zvuči suludo, ali za mene Prokop živi punim plućima. On je davno prestao biti gradilište za buduću železničku stanicu. On je čardak ni na nebu ni na zemlji od samog početka i jedino ovako Prokop može postojati. Onog dana kada se bude izgradila železnička stanica na tom mestu, Prokop će umreti, a i stanica se sigurno neće tako zvati.
Kako vidite budućnost Prokopa?
Pa stanica sama, ili nešto što liči na železničku stanicu će se napraviti. To mi deluje kao izvesna budućnost, da li je tačna, nemam pojma. Ali to nije budućnost Prokopa. Budućnost Prokopa će biti onakva kakva bude budućnost ljudi oko njega, odnosno nas.
Na kojim projektima ste još aktivni i kakve planove imate u daljem rediteljskom radu?
Upravo snimam novi kratki igrani film u Požarevcu, svom rodnom gradu. I pripremam snimanje diplomskog filma “Mačke” koje će se desiti na zimu u Beogradu i Cirihu. Priča za ovaj film nastala je po motivima istoimene pripovetke Danila Kiša, a film govori o dečaku u gastarbajterskoj porodici koji pronalazi napušteno mače na ulici i sa njim po prvi put razvija emocije koje ne prima od roditelja.
Tagovi
