„Darivaću sve što se daruje, sve za ljubav, sve za Partizan…“

Trgnuo sam se danas dvaput iz sna
i prišao prozoru, gde su ulične lampe
polovinu rečenice, koja je pala u snu,
sa tačkicom, tačkicom, tačkicom produžavale,
kako ne bi ostavile ni jednu iskru utehe.

Tako Brodski piše o čekanju u pesmi Ljubav. A navijači košarkaškog kluba Partizan znaju ponešto o ruskim pesnicima – bila je to dugo obavezna lektira, zar ne – kao što znaju i o ljubavi i nedostatku i jedne iskre utehe.

Sve je do danas delovalo tako strašno za njih.

Klub koji je decenijama bio sinonim za košarku, njena fabrika, njen prag koji je potrebno preći pred put u veliki svet, klub koji je stvarao magiju, protiv koje, kako njegovi navijači kažu, nije bilo moguće stvoriti dovoljno veliku silu, ipak je klonuo.

Udaren u prolazu, od svih koji su pomislili da je pravo vreme za udarac, možda je čak i počeo na liči na predstavu koju imamo o ruskim pesnicima – tužnim sanjarima, umornim boemima, koji na nekom kolodvoru čekaju inspiraciju i neostvarene želje.

Oni koji su se poezijom borili da se upravo tako nešto ne dogodi, potisnuti su daleko od kluba, a kada god je ličilo na preokret, kada god su navijači crno-belih bili ubeđeni da je „to taj trenutak“ i da će „ogrejati i obasjati“, usledio je makar jedan koš o tablu, ili makar jedan koronavirus.

Dogodilo se ono što nije smelo nikada – očekivanja su počela da se smanjuju, a to klub koji je stvorio toliko košarkaškog tkiva, nije smeo sebi da dozvoli.

Klub koji je lansirao u svet i Željka Obradovića.

Dilema da li je Žoc – ne, ovo nije tekst o tome ko je Željko, otkud mu takav nadimak i kako ljudi iz Čačka peru ruke u Moravi – najbolji trener Evrope u istoriji, davno je apsolvirana. Mnogo je težih pitanja počelo da kruži oko njega, a odgovore na to zbog čega ga nema u NBA ligi, nismo dobili do nedavno. Tada nam je svima objasnio da Željko Obradović ne ide na intervjue za posao.

Nije ni morao da objašnjava.

Osvojio je devet titula prvaka Evrope, bio 16 puta nacionalni šampion, kralj Madrida, Atine, Istanbula…

Kroz sve te epizode i pehare bila je prožeta jedna nit – Život. On ga je oduvek voleo na svoj način, spreman da iz Atine ili Istanbula dođe u Beograd samo na noć, samo na jedno druženje, na jedan doček zore u kafani, uz onu pesmu koju sada već svi znaju.

Neko ga je i snimio, kako uz harmoniku i Jasikevičijusa, samo jednog od svojih učenika, prepevava „Crne kose“ i kiti muziku objašnjavajući da bi darivao baš sve što se daruje „za ljubav i za Partizan“.

Samo, malo ko mu je verovao.

Govorilo se o tome da je lako voleti kada si daleko, da je lako davati izjave da „nisi zvezda nego Partizan“, kada nemaš teret i odgovornost da se svakoga dana nosiš sa tim što podrazumeva „biti Partizan“.

Ostaće među najvažnijim datumima u istoriji KK Partizan, koja je sama po sebi dovoljno bogata, 25. jun 2021. godine.

Tada je potvrđeno da je spreman.

Da se uhvati u koštac, da preuzme odgovornost, da uradi ono jedino što mu je preostalo i pristao je da se vrati u klub koji voli. U klub koji ne zove njega na intervju za posao, nego kod njega na takav intervju odlazi.

Šta god da je tražio od Partizana, malo je i premalo. Koliko god da bude plaćen, to je sića. Jer u njegovoj karijeri, koja je započela jednom ishitrenom odlukom u Klubu književnika, postoji samo jedna konstanta.

Obradović neće recitovati.

Pobeđivaće.

I posledice mitologije kreirane u „godinama borbe za Partizan“ i one koji su želeli da je obezvrede. I nedostatak manira. I višak znanja kod onih koji nisu čuli da najviše zna ko prizna da ne zna previše. I osionost onih koji su pomislili da su oni Partizan, a ne Željko Obradović.

Zato će pobeđivati.

Za svog kuma, Milenka Savovića. Za svakog ko je čitajući Brodskog od muke i po navici, počeo da mrzi što toliko voli svoj klub. Za nedostatak i jedne iskre utehe. Za ishitrene i najbolje odluke u životu. Za pogođene šuteve u poslednjoj sekundi utakmica i poslednje sekunde sveta u kome se stvari, na sreću, još uvek rade iz ljubavi.

„Sve za ljubav, sve za Partizan“.