Darko Bajić: „Možda je film stvarno poslednje ostrvo slobode. A možda su nas pustili da se igramo“

Darko Bajić kaže da mu je to što je Dorćolac pomoglo da stvari ne shvati preozbiljno i da ostane čvrsto na zemlji (na Dorćolu). A razloga za „rano uzletanje“ jeste bilo. Već sa diplomskim filmom ušao je u bioskope, što je raritet u kinematografiji. I uvek je imao prepun bioskop („Crni bombarder“) ali i TV gledalište („Sivi dom“). Pre neki dan opet je napunio bioskop na premijeri filma „Linija života“.

U „Liniji života“ vi pričate o vašem ocu u logoru Mauthauzen. Ali to nije priča o vašem ocu i logoru već i mnogo šire?

To je priča i o 20. veku, koji je doneo velika razaranja, ali i velike obnove i napredak. Kroz Milošev život i rad se prelomilo najbolje i najgore od tog veka. Najgore je osetio u logoru i u ratu, a najbolje posle, kao umetnik i profesor. Možda je trenutak preživljavanja i oslobođenja trajno uticao na slobodu njegovog umetničkog izraza. Zato je njegova generacija izrasla iz pakla Drugog svetskog rata kao feniks. Do kraja života nije ga napuštala želja za slobodom i ideja o humanom društvu budućnosti. Njegova slikarska linija nije trpela nikakva ograničenja. Govorio je: „Nemam nikakvih predrasuda niti hoću da se uzdržavam u radoznalosti, da se sputavam okvirima, predubeđenjima. Osećam sutrašnjicu koja će biti oslobođena svega toga.“ Na premijeri mog najnovijeg filma, „Linija života“, u prepunoj sali Kombank dvorane, oživela su na velikom ekranu slikarska platna moga oca, Miloša Bajića. To je za mene bio jedan od najuzbudljivijih trenutaka u mojoj rediteljskoj karijeri. Veliki aplauz bio je upućen njegovim slikama, njegovom životu i njegovom nepobedivom optimizmu.

Da li je deprimirajuće za jedno društvo što bi vaš čuveni film „Crni bombarder“ mogao da se snimi i danas jer su pitanja kojima se bavi aktuelna, a ta konstanta je deprimirajuća?

Problem autokratske vlasti i slobode medija je univerzalna tema koja se konstantno provlači kroz istoriju, i to ne samo ovog prostora nego i globalno. Kada mom junaku novinari iseku signal radio-stanice uz poznato Beševićevo „Uf, kakav fleš“, on svoj rat nastavlja u mobilnom radiju u rasklimatanom kombiju, koji juri policija da ga uništi. Da li vam to zvuči poznato? Da li vas to podseća na borbu kablovskih titana danas? Da li vas to podseća na kupovinu medija u kojoj retki pojedinci uspevaju da se izbore za slobodu mišljenja i dijaloga? Da li vas Nedeljnik podseća na kombi „Crnog bombardera“? Zato je „Bombarder“ inspiracija za sva vremena i generacije. To je film o junaku koji je u potrazi za slobodom spreman da žrtvuje sebe, ali i film o kompromisima (kompromiserima) koji ciljeve borbe pretvaraju u poraz.

Ali nije ovo jedini moj film koji o tome govori. Moj prvi film, „Direktan prenos“, snimljen 1982. godine, priča je o medijima koji manipulišu istinom o nama ili, tačnije, manipulišu našom idejom u svrhu svojih interesa. U filmu „Rat uživo“ producent za vreme NATO agresije (igra Dragan Bjelogrlić) dođe na genijalnu ideju da za vreme bombardovanja snima film, jer će za to dobiti pare od vlasti, a imaće veliku reklamu za distribuciju u svetu od strane CNN-a. Za njih je to genijalna vest; neki ludaci u Srbiji snimaju film za vreme našeg bombardovanja. Da li se sve u ovom 21. veku svodi na dobru PR kampanju, koja sve dobro prodaje i u kojoj istina ne mora da igra glavnu ulogu. Možda je film stvarno poslednje ostrvo slobode. A možda su nas pustili da se igramo, jer, zaboga, ko danas ide u bioskop. Ljudi, gledajte naše vesti, naše rijalitije, manite se tih tamnih sala u kojima vam autori iz celog sveta iznose svoju dušu. Pitanje je da li bi neki novi „Bombarder“ danas mogao biti snimljen. Ili bi to dopustili tek da svet vidi kako kod nas nema cenzure. Ili kako novinar pita u „Bombarderu“: „Pa kako da me pojede mrak, zar ne živimo u demokratiji?“, a policajac mu odgovara: „Pa poješće te demokratski mrak…“ Izgleda da je u životu mrak najbezopasniji u bioskopu.

Zanimljivo je da ste vi na neki način bili svedok pokretanja studentske bune Čedomira Jovanovića. On je došao kod vas kao student FDU, a vi ste tada menjali dekana, ili? Kako je to izgledalo?

Da, bio sam prodekan za filmski smer. Ljiljana Mrkić je bila dekan, a Nikola Maričić prodekan za pozorišni smer. Ovaj tim sa prosekom od 97 odsto glasova zaposlenih na FDU birali su u dva mandata plus godinu dana prelaznog perioda. Taj tim je radio u najtežim trenucima, u toku rata, bombardovanja, protesta, i dočekao promene i prvu demokratsku vlast u Srbiji. Sačuvali smo autonomiju fakulteta poštujući različita mišljenja kolega i zaštitili i profesore i studente od bilo kakvih sankcija, otpuštanja i represija. Branili smo zajednički stav o slobodi dijaloga i slobodi mišljenja u filmovima i pozorišnim predstavama studenata, danas priznatih umetnika… Tako se desilo da su jednog dana, dok sam menjao svog šefa – ona je bila na sastanku SILEKT-a u Parizu – u dekanat ušli student dramaturgije Čedomir Jovanović i moj student filmske režije Dušan Popović. „Profesore, mi hoćemo da štrajkujemo“… Ja sam se našalio i rekao: „E, baš vam nije fora. Tek sam 10 minuta kalif umesto kalifa… Deco, ovo je vaš fakultet i ja vas podržavam. Mladi ljudi moraju da se bore za svoje ideje, jer budućnost je vaša. Samo nemojte da dozvolite da vas političari iskoriste, da vaše ideale pretvore u sopstvene interese…“ Sve ostalo je istorija. Protest je počeo u bioskopskoj sali FDU. Čeda je danas političar, a moj Duško, dugogodišnji pomoćnik režije, danas je reditelj.

Pričali smo o „Crnom bombarderu“ i politici; da li ste se vi susretali sa cenzurom i političarima u socijalizmu koji su vam prigovarali zbog tema i filmova?

Ja sam reditelj koji voli provokativne teme. Ali mislim da sam izvukao živu glavu zahvaljujući tome što sam imao veliki broj gledalaca u bioskopu. Oni su me spasavali od cenzure tokom svih ovih decenija, bez obzira na to ko je bio na vlasti. Malo je bilo glupo da zabrane moje filmove kad ima toliko publike. Upravo zato što sam snimao filmove koji zadovoljavaju moj autorsku viziju, moj stil, kritikuju sredinu u kojoj živim ali i uspostavljaju čvrstu komunikaciju sa gledaocima. To se vidi u svim mojim filmovima.

A kakve su bile reakcije režimskih političara na „Crni bombarder“ u doba njegove premijere prvih meseci?

Političari su napredovali kroz vekove od lomača preko bunkerisanja filmova i na Istoku i na Zapadu. Ovi sa Zapada su imali suptilnije metode i danas teško ili nikako ne možete doći do filma „O jagodama i krvi“, koji bi i danas bio aktuelan. Filmovi su služili i u političke svrhe, u borbama velesila, filmovi služe i za prekrajanje istorije. Autor „Bombardera“ je izbegao lomaču, ali nije i kritiku. Jedni su me kritikovali da sam pacifista, a drugi da sam agresivan. A i pozicija i opozicija su me kritikovale da film nije baš realan prikaz stvarnih događaja. Pa i nije bio, on je bio namenjen budućim generacijama. Na uvodnoj špici piše da se događaji dešavaju 1999. godine (god. proizvodnje 1991/92). Zanimljivo je da je „Crni bombarder“ retro sajens fikšn, koji i danas, 28 godina kasnije, deluje kao savremen film. Ništa se promenilo nije, čak ni raskopane ulice.

Kada radite „Sivi dom“, to su osamdesete posle Titove smrti ali labudova pesma Jugoslavije pred raspad. Ubrzo ste snimili i film „Zaboravljeni“, opet o jedva punoletnim ili maloletnim delinkventima. Da li je bilo čudno da tada u eri novog talasa i boljeg života zvezde postanu štićenici doma?

Junaci TV serija „Sivi dom“ i „Zaboravljeni“, ali i filmovi „Zaboravljeni“ i „Početni udarac“ bili su predstavnici mlade generacije koje tek čeka rat. „Početni udarac“ najavljuje tranziciju socijalističkog sistema, razaranje sistema vrednosti, promenu moralnog kodeksa i rani dolazak liberalnog kapitalizma. To je bila početna tačka za masovno bekstvo mladih iz zemlje, poput junaka „Sivog doma“ koji su bežali preskačući bodljikavu žicu da bi se domogli slobode. Naravno da se to razlikovalo od trenda TV serija koje su proricale bolju budućnost.

Kao režiser filma „Bićemo prvaci sveta“ koji je košarkaški film, da vas pitam da li pratite Nikolu Jokića u Denveru ili uopšte basket?

Ja još uvek igram basket. To je najzanimljivija igra na svetu, pored filma. Moka, Duci, Kaponja, Bodiroga, Divac, Jarić, Tomašević, Sale, Danilović, Teo, Bogdan, Bobi, Jokić – to su junaci mojih nesnimljenih filmova. Prvaci sveta. Jokić samo pokazuje da smo spremni da ponovo pobedimo Amerikance. Neće nam to biti prvi put. Svi mi nosimo u genima foldere prošlosti. I nemojmo da smo previše sigurni da je to intuicija. To su snovi naših predaka o budućnosti.