Bila je nedelja, osam i petnaest ujutru, i dozvolite odmah naratoru da se otvori, jer je ovo jutro prvog vrelog dana, od najavljenih osam, i to u nizu, jer tokom noći je stigao topao vazduh, koji će se iz dana u dan još više ugrejati, i onda će se osam dana znoj cediti sa čela i pod pazuhom, vazduh će stajati, biće lakše ne živeti nego živeti, biće to teški i sparni dani, koje inače debilno zovu afričkim, iako to s tim kontinentom ne može da ima nikakve veze. Ali nije to bila jedina muka naratora, ovo je bio i dan kada je kraj postao bliži nego ikada, što je bilo potpuno u skladu sa onim u šta je on bolesno verovao i čime je bogme bio i opsednut, naizgled je u stanu sve bilo uobičajeno, iako daleko od toga da je bilo mirno. Niko od ovih paćenika koje je narator morao da prati iz nedelje u nedelju ni mrvu mira u sebi nije imao, naprotiv, unutrašnji nemiri su postali vidljivi, ukoliko bi se na to obratila pažnja, ali kome je do toga. I zašto bi sebe uvlačili u nemire kad je čak i lažni mir bolji, kada je svaka iluzija bolja od toga. Ali da ipak zastanemo i da se narator barem nakratko i ovlaš vrati svom poslu, dakle: bilo je osam i petnaest ujutru kada je Dobrila izašla iz kupatila, i ostala da stoji nasred predsoblja. Izgledala je kao da je zalutala, potpuno izgubljena, kao da joj je svejedno bilo da li će otići u spavaću sobu, ili će da uđe u trpezariju, ili da jednostavno izađe napolje iz stana i da nestane. Ovako, ukopala se u mestu, zagledala se u jednu tačku na zidu, i nije se ni pomerala. I tako je stajala sve do pola deset pre podne, kada su se otvorila vrata od spavaće sobe iz koje je izašao Fric, u srebrnoj mantiji na kojoj je pisalo ‘Šume me zovu, planine me dozivaju, plavo more me primamljuje, čak me i pustinje izazivaju.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 11. JULA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
