Imigracija u SAD je oduvek predstavljala beg od siromaštva, ako ne za same siromašne imigrante, onda za njihove sinove.
Novo istraživanje koje povezuje milione očeva i sinova od 1880-ih pokazuje da su deca siromašnih imigranata u Americi imala više uspeha u uspinjanju na ekonomskoj lestvici od dece jednako siromašnih očeva rođenih u SAD. Taj obrazac je upadljivo stabilan više od veka, iako su se imigracioni zakoni menjali, kao i države iz kojih je dolazio najveći broj imigranata.
Odrasla deca siromašnih meksičkih i dominikanskih imigranata koja su u zemlji legalno danas postižu isti uspeh kakav su pre jednog veka postizala deca siromašnih imigranata iz Finske i Škotske. Svi oni su, u datom periodu, postizali više uspeha od dece Amerikanaca. Ako je američki san pružiti narednoj generaciji bolji život, čini se da taj san češće ostvare siromašni imigranti nego rođeni Amerikanci.
Ovu analizu objavio je tim ekonomskih istoričara sa Prinstona, Stenforda i Univerziteta u Kaliforniji, Dejvisa, a ona preispituje neke od osnovnih postavki debate o imigraciji koja se danas vodi u Americi.
Trampova administracija nastoji da preorijentiše legalnu imigraciju u SAD na imućnije imigrante i skrajne one siromašne, tvrdeći da američka nacija sebi ne može da priušti porodice koje će živeti na teret javnih programa. Novo istraživanje, međutim, pokazuje da imigranti koji u zemlju dolaze siromašni skoro po pravilu iz siromaštva izađu, ako ne u prvoj generaciji, onda u drugoj.
“Kratkoročna perspektiva o asimilaciji imigranata koju političari često imaju mogla bi da znači potcenjivanje dugoročnog uspeha imigranata”, kaže Ren Abramicki, profesor na Univerzitetu Stenford u Kaliforniji i jedan od autora istraživanja. “Do druge generacije njima ide sasvim dobro.”
Parovi očeva i sinova posmatrani su od prvog talasa 1880. godine kada je većina imigranata dolazila iz Severne i Zapadne Evrope, ili u drugom talasu 1910. kada je više imigranata dolazilo iz Južne i Istočne Evrope. Istraživači su potom pratili porodice tokom nekoliko decenija da bi utvrdili da li su sinovi prevazišli svoje očeve – tako što su, na primer, postali advokati umesto vlasnici prodavnica.
Istraživanje je pokazalo da su sinovi imigranata iz skoro svake zemlje iz koje je došao veliki broj imigranata postigli veću međugeneracijsku mobilnost od sinova rođenih Amerikanaca. Tako je i danas, iako su se imigracioni obrasci promenili u čitavom svetu.
Jedno objašnjenje ovih obrazaca su možda veštački podaci o prihodima. U ekonomskim podacima zavodi se da, na primer, advokat školovan u drugoj zemlji koji u Americi vozi taksi ima niži dohodak nego što bi se to dalo pretpostaviti prema njegovim veštinama i nivou obrazovanja. Verovatno je da jezičke barijere, diskriminacija i ograničena mreža poslova doprinose smanjenim prihodima očeva imigranata.
Sa druge strane, čini se da deca imigranata ne postižu višu mobilnost zato što njihovi roditelji više ulažu u obrazovanje. Prema prikupljenim podacima, deca imigranata nisu obrazovanija od dece roditelja rođenih u Americi sa sličnim dohotkom.
Još jedan faktor koji ima uticaja na ekonomsku mobilnost dece jeste mesto gde žive. Legalni, kao i ilegalni imigranti uglavnom se skupljaju u većim gradovima, odnosno u zajednicama u kojima je lakše pronaći posao.
Mesta na koja se deca sele su ona koja svima nude bolju ekonomsku mobilnost.
Istraživači su uporedili sinove imigranata sa sinovima rođenih Amerikanaca koji su odrasli u istom području, a razlike u njihovoj mobilnosti uglavnom nema. Ovo ukazuje da ono što razdvaja imigrante i autohtone Amerikance nije nužno neka osoba inherentna u njihovoj kulturi ili radnoj etici, već su to njihove odluke gde će živeti.
Imigranti utelovljuju napredovanje koje bi moglo da postigne više sinova rođenih Amerikanaca kada bi samo mogli ili hteli da se aktiviraju. Ovako gledano, imigranti imaju značajnu prednost u odnosu na američke porodice. Oni nisu vezani generacijama porodičnih veza ili osećanjem da ne mogu napuste određeno mesto, bilo da stvari idu dobro ili ne.
© 2019 The New York Times
Tagovi
