Dela koja su me oblikovala: Odgovara Voja Žanetić

Knjiga
Dok sam bio baš mali, Nušićeva „Sabrana dela“ stajala su pored moje glave, na drvenom okviru od radijatora, jer nije bilo para za police. Kad se savladalo čitanje, meni je Nušić pričao priče za laku noć. Posle sam odrastao u biblioteci, bežeći od dosadne škole. Da se mene pita, najbolji dezodorans bi trebalo da miriše kao biblioteka. Pubertet sam proveo uz sve od naučne fantastike i sve od Kišona, životna uverenja dobio uz „Kvaku 22“ i „08/15“. Selimovićevog „Derviša“ od fakulteta naovamo povremeno koristim kao duševni toplomer. Sada čitam neke svima sem meni dosadne stručne knjige. Ostarilo se.

Film
Ne sećam se toliko filmova, koliko bioskopa. Slavija, Kozara, Avala… Iz onih vremena kada filmska umetnost nije živela od kokica i sokova. Jer semenke su zakon.
Ali hajde da se malo napregnem: „XX vek“, pa puno praznih mesta. Onda „Soba s pogledom“, „M.A.S.H“, „Brazil“. Pajtoni, naravno. „Arrival“ sam, od ovih novih, gledao sedam puta. Takođe, obožavam Vesa Andersona. A kad smo već kod filma, više volim pozorište. Pogotovo putujuće, ono koje drže Šopalovići.

Muzika
Thin Lizzy i dan-danas može da pomogne da se podigne pritisak. Kao i Lynyrd Skynyrd, dok gruva o Alabami. A na drugoj strani su ploče klasične muzike koje sam slušao zajedno sa ocem, u njegovoj želji da me nauči da slušam ono što ne slušam. Pa sam tako sa njim čuo i Glinka hor, kada je jedan oduševljeni gledalac iskočio ispred nas i rekao: „Oni znaju da pevaju i plavo i crveno, ovi naši samo crveno!“ Taj isti ili neki drugi ruski hor mi je, kao i celoj sali Kolarca, naterao suze na oči za vreme bombardovanja. „Kol Nidrei“ takođe da pomenem, za one koji muziku slušaju dušom.
I Kubance volim. Više kad se puste glasovi nego kad ono navale bubnjevi.