“Nikada ne propusti šansu da imaš seks i da se pojaviš na televiziji”, rekao je jednom Gor Vidal.
Ipak postoji još nešto što ne bi trebalo da propustite, pogotovo ako ste Nemac: šansu da iskažete svoje mišljenje o Bregzitu. Ko bi normalan propustio priliku da ne uzvrati za 70 godina šala na račun Huna, Blickriga i nemogućnosti Nemaca da kreiraju sopstveni smisao za humor.
Tako kolumnista Špigla Jan Flajšhauer počinje tekst za Gardijan o svom viđenju Bregzita i pita se da li je zakasnio sa zbijanjem šala. On postavlja i pitanje da li je dolazak Tereze Mej u Berlin u potrazi za “prijateljskom rečju” zapravo trenutak kada više ne bi trebalo da se šalimo na račun Bregzita i Engleza. Jer iskrena empatija nije dobra podloga za zbijanje šala.
Po mom mišljenju, piše Flajšhauer, postoji samo jedna mogućnost – njeno veličanstvo, krajica Elizabeta, mora preuzeti kontrolu. Ako postoji neko ko ima dignitet da reaguje u najtežim situacijama, to je britanska kraljica. To je žena koja je preživela Hitlera i Drugi svetski rat, Veliki londonski smog, “zimu nezadovoljstva” i sve druge turbulencije u njenom kraljevstvu u poslednjih devet decenija.
Kada je rođena, britanska imperija prostirala se od Njufaundelnda do Papua Nove Gvineje i obuhvatala je četvrtinu svetske populacije. Danas, Velika Britanija je ljupko ostrvo u sred Severnog mora i postaje sve sličnija Islandu po političkoj važnosti.
Šta kraljica misli o ljudima koji su budućnost njene zemlje naslikali najslabijim bojama? Nijedan monarh koji poštuje sebe ne bi došao u situaciju da dvorskim ludama poveri sudbinu svoje zemlje.
Iako postoje jasna ustavna ograničenja u ustavnoj monarhiji, prednost nekoliko vekova monarhističke tradicije je u tome što uvek može da se pronađe neka klauzula u arhivama koja će kraljici dati legitimitet.
Demokratija je precenjena. Istina je da ona funkcioniše prilično dobro ako broj glasača koji nemaju pojma (ili možda još gore: broj onih koji su uvereni da sve znaju) nije veliki.
Zato, neka kraljica to reši – zaključuje Flajšhauer.
Tagovi
