Sve više mladih osnivača više ne želi da se samo brzo obogate, već da poboljšaju svet sa svojim poduhvatima. Dok investitori rizičnog kapitala i dalje žele da ostvare visoke prinose, sve više ulažu i u kompanije sa konceptima koji podrazumevaju i svest o okruženju, i doprinose socijalnoj, finansijskoj i tržišnoj održivosti.
Kako to funkcioniše u sektoru umetnosti i kulture, kako jedna srpska galerija uspeva ne samo da preživi nego i da okupi javnost, scenu, domaće i inostrane kolekcionare, i kako su uspeli da posle Beograda otvaraju i drugu galeriju – i to u Atini? Odgovore na ova pitanja daju nam beogradski galerista Denis Leo Hegić, koji sa svojom galerijom Monolog predstavlja odraz ove paradigme, i umetnica sa planine Rudnik Aleksandra Branković, čija je zadnja izložba pod nazivom „Gde će ti duša?“ istraživala upravo pitanje održivosti međuljudskih odnosa, a koja je u Monologu rasprodata i pre otvaranja izložbe.
Svoju galeriju ste otvorili pre malo više od godinu dana u Beogradu i već se istakla kao jedna od najzapaženijih u zemlji, a uskoro planirate da se proširite i u Grčku. Kako se to sve dogodilo?
Denis: Pretpostavljam da je to rezultat predanosti, kvalitetnog rada i posvećenosti našeg tima, kao i podrške umetnika čije radove predstavljamo. Mislim da smo se istakli posebnom estetikom, inovativnim pristupom komunikaciji i izvanrednim umetnicima koji žive i stvaraju u Srbiji i jugoistočnoj Evropi. Sve to je otvorilo nove mogućnosti, a zbog rastućeg interesovanja i tražnje za umetničkim delima koja mi prezentujemo, odlučili smo se za proširenje u Grčku. Grčka je kolevka naše umetničke i kulturne tradicije, stoga je to za nas neki prirodan korak za dalji razvoj poslovanja.
Zar nije slučaj da je u Srbiji posebno teško ostvariti ekonomski uspeh u umetnosti i kulturi?
Denis: Ne bih se suštinski složio s tim. Iako priznajem da se umetnici i profesionalci iz sektora kulture suočavaju sa izazovima, to nije specifično samo za Srbiju. Umetnost i kultura su uopšteno izazovna polja svuda. Ipak, imamo određene prednosti u poređenju sa drugim mestima u Evropi, posebno kada je reč o produkciji i troškovima produkcije. Naš kreativni sektor i umetnička scena imaju ogroman potencijal i mogu da se nose sa bilo kojim drugim evropskim gradom. Regionalne razlike su danas stvar suptilnosti izražavanja lokalne prakse, a ne nedostatka informacija, jer ne smemo zaboraviti da živimo u digitalnom dobu gde možemo da pratimo sva dešavanja u realnom vremenu, tako da o onome što se danas dešava u Šangaju, sutra diskutujemo i u Cetinjskoj ulici. Mlade generacije više ne gaje neke naše tradicionalne komplekse manje vrednosti.
Aleksandra, kako vi doživljavate tu povezanost sa svetom dok živite i radite na planini?
Život u prirodi nadahnjuje, povezanost sa svetom ovde zapravo dobija smisao, daleko od buke, sirena, zagađenog vazduha i zagađenih misli. Zeleni proplanci, orahov hlad, žubor hladne izvorske vode i cvrkut ptica – to je prostor u kome stvaram, moj studio, moj atelje. Suština mog rada i bića je upravo ta, da procesuiram i prenesem kako najbolje umem, ne postoji bolje mesto za to. Jednom kada je rad završen, on putuje dalje. Viralno ili na točkovima. Putujem i ja sa njim da ga podelim sa drugima, a onda se ponovo vraćam u svoj zeleni atelje. Verujem da posvećenost mom okruženju nije protivna konstruktivnoj razmeni sa kolegama i publikom u Beogradu ili bilo gde drugde u svetu. Ja nisam usamljenik, naprotiv, naša je kuća puna prijatelja, komšija, životinja i prolaznika koji dođu ovde kako bi se povezali sa svetom. Ja sam izabrala da živim na mestu koje vi posećujete slobodnim danima i vikendima.
A gde je duša?
Aleksandra: Duša je bogom nadahnuta ili bogom ispunjena, što ćemo slobodno tumačiti kao hranjen ili napojen. Iz teze o umetnosti kao čulnoj manifestaciji duha možemo izvući određenje umetnosti kao duhovnog proizvoda koji se u kolokvijalnom govoru odomaćio kao idiom duhovne hrane kojom se moji likovi hrane. Moju subjekti su smešteni u liminal prostor koji nije strogo fiksiran i oni sami su tranzitna bića ili „liminalna bića“. Oni su simbolički ili aseksualni ili biseksualni, i mogu se smatrati ljudskim „materia prima“. Oni su „imitatio Christi“, to jest slede uzor i postaju slični njemu, težnjom za razvojem i uzdignućem vlastitog unutrašnjeg čoveka. Moji subjekti prevazilaze rod i postaju fantazije androginog ideala. Izduženih formi, asketskog lica i sentimentalnog izraza oni predstavljaju ljudsku težnju za spajanjem suprotnosti.
Denis: Dušu smo odavno prodali ili su je mnogi pre nas dali u zalog. Sada se i trudimo da je nađemo i da promenimo ustaljene načine razmišljanja kada je reč o poslovanju i upravljanju našim prirodnim, ljudskim i društvenim resursima.
Kako se nositi sa izazovima savremenosti u umetnosti? Kako umetnost može odgovoriti na aktuelne društvene i tehnološke promene?
Denis: Savremena umetnost reflektuje stvarnost. Umetnici i galerije mogu koristiti svoj rad kao način da podstaknu dijalog, izazovu predrasude ili podignu svest o određenim pitanjima. Tehnološki napredak, iz moje perspektive, predstavlja nove alate i platforme za izražavanje. Nama društvene mreže omogućavaju da dosegnemo nevjerovatno široku publiku i da promovišemo naš rad na globalnom nivou. Pored fizičkih postavki u galerijskom prostoru, logističkog posla oko dela koja su trenutno na putu ili održavanja kolekcija kojima se brinemo, većina našeg svakodnevnog posla uključuje kreiranje sadržaja na digitalnim kanalima kako bismo informisali i razgovarali sa našom publikom. To nam omogućava ne samo da radimo marketing za umetnike koje predstavljamo već i da pružimo publici mogućnost da budu deo procesa i saznaju više o samim umetnicima. Tehnologija oblikuje naše živote – to je neizbežno – i savremene promene zahtevaju fleksibilnost i inovativnost. Veštačka inteligencija je neizostavan deo našeg galerijskog rada – od menadžmenta kolekcija pa sve do prikupljanja i analize informacija radi vrednovanja umetničkih dela. Voditi galeriju po konceptu kako se to radilo u 20. veku ne samo da je dosadno nego i neće imati mnogo uspeha.
Lajkovi su znači sve što nam je danas ostalo kao likovna kritika?
Denis: Vlasnik sam galerije, a ne muzeja. Moj posao je pronalaziti prave kolekcionare za prave umetnike, podržavati umetnike u njihovom svakodnevnom radu i voditi računa o potrebama kolekcija koje nadgledam. Umetnost koju prikazujemo ima poruku za sve ljude. A ljudi koriste lajkove. Uvek sam skloniji načinu komunikacije koji donosi razumevanje, nego onom koji stvara elitističke nesporazume.
Da li onda i dalje postoji uloga tradicije u doba digitalizacije i na koji način se mogu očuvati tradicionalne vrednosti (ako ih treba čuvati) dok istovremeno inkorporirate nove tehnologije i onlajn stvaranje u svom radu?
Denis: Vidite, na našoj planeti oduvek je postojala tačno ista količina vode. Ni kap više ni kap manje. A pošto se naša tela većinski sastoje od vode, to znači da je ta voda koja se trenutno nalazi u vašem telu tokom miliona godina bila u potpuno drugačijim oblicima, stanjima i stvorenjima. Vi ste doslovno napravljeni od tradicije. Tradicija je deo našeg DNK i ništa je neće moći izbrisati. Naprotiv, kako bismo mogli napredovati, prvo moramo prepoznati tradiciju u sebi. A ona nije samo kulturološka, već je i ljudska.
Kako umetnici i kustosi navigaju kroz vode kapitala na umetničkom tržištu?
Denis: Naš cilj je da izgradimo stabilnu investicijsku i poslovnu osnovu za naše umetnike i kolekcionare. Da bismo to postigli, ključno je da ta osnova bude održiva kako bismo ostvarili uspeh. Živimo u vremenu u kojem se ne možemo oslanjati na koncepte koji ne nose bar neku ideju dugoročne promišljenosti. Mi smo ti koji stvaramo danas, mi određujemo sadržaj na društvenim mrežama, naša praksa oblikuje tok kapitala na umetničkom tržištu, i mi smo ti koji utičemo na pristup kolekcionarstvu. Savremeni talas kolekcionara to shvata i traži upravo takvu filozofiju.
Tagovi
