Pokušali smo da u jednom danu budemo i roditelji i studenti, vlasnici nekretnine i uzorne komšije. Kako smo i on i ja prošle godine, što mu dođe pet godina nakon što smo završili faks, upisali master, pre neki dan smo imali tri završna ispita, ukupno šest. Ispite smo spremali tako što smo zajedničkim snagama žonglirali s bebom. Dok ja radim, on je čuva; dok on radi, ja je čuvam.
To je funkcionisalo do veče pred ispit kada je mala čovečinica odlučila da joj se nimalo ne spava. Bez reči smo se smenjivali u zamračenoj sobi i ljuljuškali je dok se paralelno u glavi preslišavamo. Maraton uspavljivanja. Kad nakratko zaspi, radimo najbrže što umemo, kao da nam neko drži štopericu iznad glave. Kad se mrdne, oboje se ukočimo u nadi da će samo nastaviti da spava. Da je lažna uzbuna. A kad zakrešti, kad je definitivno budna, utrčavamo u sobu u pokušaju da je ubedimo da se nije probudila, da je samo sanjala.
U jedan ujutru, moja mama poput spasioca uleće da je preuzme da bismo mi mogli da radimo. Kad konačno legnem u krevet, umesto da spavam, beskrajno je dugo gledam. To je moja omiljena radnja ovih dana. Kad se trgne u snu, shvatim da nikad nisam bila manje spremna za neki ispit, ja štreber i tremaroš, a nikad me više nije bilo briga. Ujutru, pred ispit, on i ja budimo se komirani, beba naspavana. On trči u stan u koji se još nismo uselili da dočeka limara koga čekamo već mesec i po dana, usput teši komšiju koji se žali na radove dok ja dojim bebu i histerično se izlazavam u slučaju da ogladni dok nisam tu.
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 31. OKTOBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
