Mnogi Srbi su pogledavši brojne dokumentarce i TV reportaže povodom obeležavanja 25. godina zločina u Srebrenici, osetili širok spektar neprijatnih osećanja od nelagode do stida. Krivci za to su počinili zločin prema srpskoj istoriji. Ubilačka pomama tih julskih dana 1995. godine, zamrljala je u svetskoj javnosti sve blistave slike o junaštvu, plemenitosti i velikodušnosti raznih srpskih vojski u prošlosti. Da stvari budu gore, slika o zločinačkim srpskim vojskama, a naposle i čitavom narodu, prekrila je svetsko sećanje na ratove devedesetih. Svi su drugi prikazani kao žrtve.
Pažljivo prebrojavanje stradalih, koje su sprovodili Fond za humanitarno pravo i Dokumentaciono-informacioni centar „Veritas“, a i pojedini mladi istoričari (Milan Gulić), pokazuju znatno složeniju sliku. O tome je ovaj autor već pisao u Nedeljniku. Ukratko ćemo se podsetiti tih statistika, da bismo se posle vratili na Srebrenicu i njen svetski značaj.
U celini gledano, najviše su stradali Bošnjaci/Muslimani. U nekim krajevima, kao što su Prijedor, Podrinje i Sarajevo, procenti su i veći nego za celu BiH. U Prijedoru je na primer, procenat stradalih Muslimana/Bošnjaka oko 7,5%. Procenat stradalih Srba je u skoro svakom kraju Hrvatske daleko veći od procenata stradalih Hrvata. U nekim delovima, kao što je Zapadna Slavonija, poginulo je skoro 11 puta više Srba, a „Oluja“ je odnela sedam puta više Srba od proseka za Hrvate iz Hrvatske.
Oni zbog čijeg je stradanja organizovano uništavanje Srbije, kosovski Albanci, imali su manje gubitke od bilo kog srpskog kraja zahvaćenog kopnenim ratom. Kosovo i Metohija su 1999. godine, postali jedini region u svetu u kome je srpski narod koji je tobože sprovodio etničko čišćenje nad Albancima, imao procentualno skoro dvostruko više stradalih od svojih „žrtava“. Naravno, reč je o procentu Srba na Kosovu i Metohiji.
I Albanci i Hrvati grade svoju nacionalnu mitologiju na dvostrukoj ulozi pobednika i žrtve. Videli smo da je njihovo insistiranje na velikim stradanjima statistički veoma preuveličano. Naravno da svaka nevina žrtva zaslužuje poštovanje i žaljenje… Ali zato lažni heroji zaslužuju podsmeh. Najveći junak kosovskih Albanaca, Adem Jašari, koristio je žene i decu iz sopstvene porodice kao štit u svom odsudnom sukobu sa srpskom policijom. Međutim, tek su hrvatski primeri junaštva neumereno hvalisavi.
U svetskoj nauci je odavno prihvaćeno da je Holokaust jedinstveno i neponovljivo istorijsko zlo. Onda je polako došlo do relativizacije tog stava. Ne samo u Nemačkoj već i u celoj Evropi i SAD, onako uzgred se povezuju jermenski genocid, Aušvic i Srebrenica
„Oluju“ slave kao da su pobedili Vermaht i Crvenu armiju zajedno. U stvarnosti su dobro naoružane i od Amerikanaca podržane hrvatske trupe porazile demoralisanu, malobrojnu i od svih ostavljenu vojsku Republike Srpske Krajine. Ne mislim da treba podlegati srpskim nacionalnim mitovima. Ipak, Srbi se hvališu borbom sa carevima, sultanima i sa najvećim svetskim silama, a ne pobedom nad Hadžićem i Martićem.
Čitalac kritički nastrojen prema srpskom nacionalizmu će slegnuti ramenima na ove brojke, rekavši kako one nemaju veze sa „najstrašnijim ratnim zločinom posle Drugog svetskog rata u Evropi“ kako već rutinski širom sveta nazivaju nepočinstvo u Srebrenici. Drugačije usmereni čitalac će pribegavati raznim pričama, pomoću kojih će pokušavati da umanji ili relativizuje taj zločin.
Često se umanjuje broj žrtava u Srebrenici. Taj metod neprijatno podseća na proustaške argumente o broju poginulih Srba u NDH, posebno u Jasenovcu. Ili, da se podsetimo pokolja u Šumaricama. Danas je dokazano da je u srcu Šumadije pobijeno nešto manje od 3.000 civila, umesto 7.000, kako se decenijama tvrdilo. Smanjuje li to čudovišnost ovog zločina Vermahta?
Druga priča prikazuje ubijanje zarobljenika u Srebrenici kao osvetu za zločine muslimanskih vojnika u Podrinju. Nevolja sa tom verzijom je u tome što se Naser Orić, vođa u masakrima nad Srbima, sa svojim glavešinama izvukao helikopterom iz srebreničke enklave skoro dva meseca pre pada. Išao je na neko stručno usavršavanje. Druga nezgoda sa ovom pričom je u tome što se, posle prvog dana, niko nije trudio da izvrši trijažu zarobljenika, da razdvoji eventualne zločince od nevinih ljudi.
Skoro svi zarobljenici su pobijeni, od dečaka do staraca. Postoji i čudnovata teorija zavere, u kojoj se pominju neki stranci, recimo Francuzi. Po toj teoriji zavere, ti stranci su namignuli Srbima da pobiju narod u Srebrenici. Navodno su i vlasti u Sarajevu smatrale da bi 5.000 nevinih žrtava doprinelo bošnjačkoj stvari. Ova teorija vređa ne samo zdrav razum nego i srpsko dostojanstvo. Ona podrazumeva da su Srbi strašno zli, jer su jedva dočekali mig sa strane da započnu pokolj.
Od priča koje pokušavaju da umanje taj zločin, najubedljivija je ona koja tvrdi da je mnogo muslimana pobijeno po šumama i gorama, u pokušaju da se probiju ka Tuzli. U tom slučaju, oni bi bili opravdana vojna meta, a ne žrtve bezumnog masakra. I ta priča ima svoje rupe, jer se postavlja pitanje šta je bilo sa zarobljenicima i ranjenicima. Oni koji su se predali su uglavnom pobijeni. Jedna mala grupa ranjenika je spasena i dovedena u zvorničku bolnicu.
Srbija je u svojoj skupštini osudila zločin u Srebrenici. Međutim, mnogima u svetu to nije dovoljno. Pod izgovorom suočavanja sa prošlošću, od Srba sa obe strane Drine se traži da osude sve svoje ratne napore, sve svoje nacionalne težnje kao zločinačke i genocidne.
Razni lobiji se upinju da Američki kongres i Evropski parlament zakonski zabrane svako preispitivanje „genocida“ u Srebrenici. Verovatno nije slučajno da su nemački sudovi požurili da osude za genocidne namere i Srbe u drugim delovima Republike Srpske (Jorgić, Sokolović i drugi slučajevi). Možda su osetljiviji za tu vrstu zločina. A možda im nije mrska ideja da je Holokaust samo jedna ubilačka epizoda, te da su i drugi narodi, recimo Srbi, počinili slične zločine.
Inače, u svetskoj nauci je odavno prihvaćeno da je Holokaust jedinstveno i neponovljivo istorijsko zlo. Onda je polako došlo do relativizacije tog stava. Ne samo u Nemačkoj već i u celoj Evropi i SAD, onako uzgred se povezuju jermenski genocid, Aušvic i Srebrenica. Od Srba se očekuje da osude svoju noviju istoriju. Amerikancima je trebalo dva veka da preispitaju svoju robovlasničku prošlost. Belgijanci su vrlo mlako osudili ubijanje i sakaćenje miliona Kongoležana. Što bi rekao Ćirjaković, žele da prikažu da su naše sramne hiljade veće od njihovih monstruoznih miliona.
Nedostatak za sve važećih moralnih načela vidi se u broju osuđenih ratnih zločinaca. Za zločine u Srebrenici je dosada osuđeno 47 osoba. Za zločine u Aušvicu je samo 116 ljudi procesuirano izvan Poljske. Najveći od tih procesa je bio šezdesetih godina u Frankfurtu. Od 22 zločinca kojima je tamo suđeno, samo su šestorica dobila doživotnu robiju. Mogli bismo da opravdamo ovako mali broj presuda drugačijim standardima tog vremena. U tom trenutku, 57 odsto zapadnih Nemaca je smatralo da je bilo dovoljno suđenja za ratne zločine. Međutim nesrazmera postoji i danas, kada navodno postoji veća osetljivost prema ratnim zločinima.
Bošnjaci i kosovski Albanci su pogodni da se na njihovom primeru pokaže kako SAD i EU ne vode islamofobnu politiku. A što se Srba tiče, zapadno javno mnjenje ne zamera zlostavljanje nekog naroda koji stalno izaziva nevolje, a uz to je i vezan za Ruse
Za 300.000 mrtvih u ratu u Darfuru, koji su mnogi nazvali genocidom, osuđeno je desetak ljudi. Za 800.000 mrtvih u jednom od najstrašnijih (svakako po metodama ubijanja) genocida 20. veka, onom u Ruandi, vođeni su procesi protiv pedesetak ljudi. Manje od trideset je dosada osuđeno. Znači, za zločin koji je makar 100 puta veći od onog u Srebrenici, suđeno je otprilike istom broju ljudi. Nikada niko neće suditi Amerikancima zato što su bombardovali bolnicu u avganistanskom Kuduzu, ili zato što su u iračkom gradu Faludža uništili 70 odsto zgrada.
Velikim silama se može da krše sva pravila. Ali, kako biraju svoje ljubimce među sitnom ribom? Kako su javno mnjenje i političke elite Zapada odabrali koga će unapred proglasiti za žrtvu a koga za zločinca? Drugo, zašto su neki megazločini potpuno skrajnuti? Da li je u pitanju rasizam? Ruanda i Darfur su daleko od crnog srca belačke civilizacije. Bošnjaci su ipak beli Evropljani. Ali, valjda su to i Srbi. Pre će biti da se srebrenička tragedija koristi kao izgovor za neke druge ciljeve, ne samo u regionu. Kada su počeli da prže Srbiju povodom Kosova, Amerikanci su tvrdili da žele da spreče drugu Srebrenicu. A videli smo da su Srbi procentualno najveće žrtve kosovskog rata. Ne samo da su živi Srbi ubijani i proterivani sa Kosova, već su uništavani i srpski grobovi. Poređenja radi, nacisti nisu ni takli dva jevrejska groblja u Beogradu.
Mali balkanski narodi se koriste, kako bi rekao Tito, kao moneta za potkusurivanje u velikim globalnim igrama. Bošnjaci i kosovski Albanci su pogodni da se na njihovom primeru pokaže kako SAD i EU ne vode islamofobnu politiku. A što se Srba tiče, zapadno javno mnjenje ne zamera zlostavljanje nekog naroda koji stalno izaziva nevolje, a uz to je i vezan za Ruse.
Nije najgora stvar loša slika o novijoj srpskoj istoriji na Zapadu. U površnoj kulturi današnjice oni će zaboraviti i svoju, a kamoli našu istoriju. Više zabrinjava korišćenje stalnog kopanja po ranama u našim krajevima. Bazdulj je pisao o zloupotrebi Srebrenice za održavanje distance između Beograda i Sarajeva. I gore od toga. Povodom Srebrenice, kao i povodom Vukovara, postoji čitava industrija proizvodnje srpske krivice. Postoji težnja da se želja za osvetom projektuje na buduća pokolenja. Očekuje se od svakog školskog deteta da dobro zapamti šta su Srbi uradili njegovom narodu. Već smo videli da je broj srpskih zločinaca osuđenih za Srebrenicu nesrazmerno veliki u odnosu na druge velike pokolje.
Koliko i kojih Srba treba da bude kažnjeno da bi se pravda zadovoljila? Svi političari Republike Srpske? Svi stanovnici Republike Srpske? Preostali Srbi u Hrvatskoj? Svi Srbi?
*Tekst iz aktuelnog letnjeg dvobroja Nedeljnika. Novi broj Nedeljnika je u prodaji od četvrtka, 6. avgusta
Tagovi
