Datum redovnih parlamentarnih izbora je sada već poznat, ali nije poznato kako će Srbija izgledati posle njih. Pojačane tenzije i polarizacija društva već su dovele do bojkota izbora vodeće opozicione koalicije, pa je u velikoj meri već moguće prognozirati sastav budućeg parlamenta. Kako stvari trenutno stoje, u parlament kojem predstoji veliko finale rešavanja kosovskog problema ući će samo dve stranke koje su i sada na vlasti: Srpska napredna stranka (SNS) i Socijalistička partija Srbije (SPS). Ostali su, barem zasada, neizvesni.
Bojan Klačar, izvršni direktor CeSID-a, kaže za Nedeljnik da promena cenzusa sa pet na tri odsto nije uticala na to da Srbija dobije veći broj političkih aktera koji bi mogli da uđu u parlament. „Dva su razloga: cenzus je i dalje visok i za njega je potrebno oko 90.000 ili 100.000 glasova. Čudno je da stranke i javne ličnosti nipodaštavaju taj cenzus zaboravljajući da nijedna opoziciona stranka samostalno nije sigurna da bi ga prešla. Kritike idu na račun onih aktera koji su prihvatili ‘rasprodaju izbornog cenzusa’, ali je zapravo pitanje da li bi bilo koja stranka bila
sposobna da samostalno uđe u parlament bez nekih velikih koalicija. Drugi razlog, koji je važniji, jeste taj da su svi ti novi akteri nepoznanica za birače“, kaže Klačar. On DODaje Da U StVari jOš ne znamo kako će ti novi akteri izgledati. „Vidimo da se Čedomir Jovanović još premišlja da li će učestvovati na izborima. Odluku da izlaze jesu doneli koalicija Metla i Srbija 21, ali meriti njih u ovom momentu je nezahvalno, makar dok ne prođe 15 ili 20 dana kampanje kako bi ljudi zapravo upoznali o kome se radi. Stanje je manje-više identično kao kada je cenzus bio pet odsto. Tačnije, imamo tri stranke koje ga trenutno prelaze: SNS, SPS i Savez za Srbiju (SzS) koji neće
učestvovati na izborima. I imamo Aleksandra Šapića i njegovu stranku SPAS, Srpsku radikalnu stranku (SRS), kao i Pokret slobodnih građana (PSG). To su bile stranke koje gravitiraju oko tri do četiri odsto. Trenutno, u ovom momentu, budući da je PSG otišao u bojkot, njihovi birači postali su nemotivisani, od onih aktera koji će izaći na izbore, možemo da govorimo o SNS-u i SPS-u koji sigurno prelaze cenzus i o SRS-u i SPAS-u koji su najbliži tome da ga pređu. Te stvari će se menjati, jer mi govorimo o istraživanjima koja ne mogu da izmere sve one ljude koji će se kandidovati. Za sve te nove ljude, ključna stvar će biti izborna kampanja. Projekcije nas istraživača su da oko pola miliona ljudi donosi odluke o tome za koga će glasati, u kampanji, naročito u poslednjih nekoliko dana pred izbore“, objašnjava Klačar.
O pitanju koliko bojkot izbora može da uspe ili ne uspe, Klačar kaže da „svedočimo, na žalost po opoziciju, još jednoj dezintegraciji opozicione političke scene u kojoj i najpažljiviji hroničari političkog života teško mogu da isprate šta se sve dešava, a još manje to mogu da urade birači“. On veruje da je kod opozicionih birača kojih nije malo ključna reč „konfuzija“. „U jednom momentu se činilo da je vrlo stabilan konsenzus oko bojkota unutar SzS, a zapravo se pokazuje da ta vrsta konsenzusa nije ostala čvrsta i dosledna. Imamo i dvojicu važnih ljudi iz SzS – Sašu Paunovića i Nebojšu Zelenovića – koji će učestvovati na izborima, a kako stvari sada stoje na terenu, veliki broj ljudi koji formalno pripadaju SzS će na ovim izborima učestvovati kao grupe građana. Zapravo, tu se misli pre svega na lokalne odbore u Demokratskoj stranci (DS)“, objašnjava Klačar.
On misli da se ključno pitanje u ovom momentu oko uspeha bojkota vrti oko dve stvari. Jedna je u pitanju da li će SNS i Aleksandar Vučić imati sposobnosti da mobilišu sve svoje birače da izađu na izbore. Tu se misli pre svega o velikim letvicama – između 1,7 i dva miliona koji su glasali za SNS ili Vučića. SNS-u je veoma teško da motiviše svoje birače kada na terenu nemaju sličnog političkog protivnika. A drugo pitanje odnosi se na to koliko će zagovornici bojkota biti uspešni da ubede birače da su ovi izbori bez legitimiteta i poverenja. „Čini mi se da je strategija da čitavu scenu predstave u nekoj formi političkog cinizma ili potpunog nepoverenja u izborni proces. Što budu ubedljiviji da izborni proces nije realan odnos snaga, da je opterećen nepoverenjem, u tolikoj meri će i bojkot biti uspešan“, smatra Klačar.
Tagovi
