„DIGITAL ART – ANALOG“: Postoji li umetnost bez čoveka?

Sigurno ste nekada, prolazeći pored svetlećih reklama na ulazu bioskopa ili listajući raznorazne striming servise, naišli makar na jedan od onih holivudskih blokbastera smeštenih u daleku distopijsku budućnost u kojoj se tehnologija otela ljudskoj kontroli i sada vlada čitavim svetom. Priča u takvim filmovima obično prati grupu odvažnih pobunjenika koja na kraju filma spašava čovečanstvo od futurističke pošasti uz pomoć večnih humanističkih vrednosti poput ljubavi, saosećanja, lepote, kreativnosti…

Kako je pre koju godinu veštačka inteligencija polako počela da se useljava u naše domove, u fokus su došla važna pitanja za budućnost čovečanstva, koja polako počinje da poprima „SciFi“ motive. Kako će veštačka inteligencija promeniti društvo? Hoće li AI biti sposobna da zameni čoveka i u kojim sferama njegovog života? Moraju li uopšte duhovne vrednosti koje čoveka čine time što jeste biti u sukobu sa modernim tehnologijama (kao što su nas navikli filmovi), ili se oni mogu međusobno dopuniti i obogatiti?

Izložba „DIGITAL ART – ANALOG“ u organizaciji kompanije Fiscal Solutions i Fakulteta savremenih umetnosti u Beogradu, pokušaće da odgovori na ove dileme, i to baveći se odnosom modernih tehnologija prema najvažnijoj hrani ljudskog duha – umetnosti.

Na Dorćol platzu su ovih dana (do 2. oktobra) izložena dela svetski poznatih imena iz sveta digitalne umetnosti poput Refika Anadola, Tajlera Hobsa i Kler Silver, a kolekciju su obogatili i radovi domaćih autora i studenata. Ono po čemu je ova postavka jedinstvena, jeste to da su sva izložena dela stvorena u digitalnom svetu.

„Naša izložba ima za cilj da prikaže digitalnu umetnost kao ravnopravnu i značajnu, sa jedinstvenim mestom u svetu umetnosti. Želimo da demistifikujemo i približimo digitalnu umetnost široj publici, da pokažemo njenu lepotu, kompleksnost i potencijal da obogati naše iskustvo umetnosti. Verujemo da je digitalna umetnost budućnost koja nas očekuje i koju moramo prihvatiti“, objasnili su svoju ideju organizatori.

Izložba zadire u nekoliko sfera ove vrste umetničkog izraza, od kojih se svaka razlikuje pre svega po načinu stvaranja ali i po estetskim specifičnostima. Kategorija „Veštačka inteligencija“ posebno je kontroverzna, jer prikazuje slike čiji je autor AI, što prema rečima organizatora postavlja pitanje da li ova tehnologija može preuzeti ulogu samog umetnika. Vizionar izložbe i jedan od autora Darko Pavić, rekao je za Nedeljnik da, ako želimo da razumemo odnos artista i veštačke inteligencije, moramo da zađemo u samu srž onoga što predstavlja umetnost.

„Postavlja se pitanje šta je umetnost. Kada bismo na to odgovorili, onda bismo znali da li je stvarno čovek mora napraviti ili ne. Danas je umetna inteligencija samo alat, nije samostalna osoba, samostalan entitet, već je čovek taj mora da joj da naredbu. Čovek mora da joj kaže u kom smeru da ide. Umetna inteligencija jeste od određenog momenta i te kako samostalna, međutim, ona se uvek ponaša u kontekstu algoritama koje joj je neko dao. Mi smo joj ipak dali okvire“, objašnjava Pavić.

Njegova dela pod nazivom „Streets of Chicago“, savršeno predstavljaju simbiozu ljudskog duha i digitalnih tehnologija. Na četiri crno-bele slike prikazano je kako izgledaju ulice Čikaga i njegovi stanovnici sa različitim emocijama i izrazima na licu. Ili makar kako ih zamišlja umetna inteligencija.

„Kod radova ’Streets of Chicago’ smo pitali umetnu inteligenciju na vrlo specivičan način, da sama zamisli kako izgledaju ljudi na ulicama Čikaga. Jako otvoreno pitanje, nije bilo konkretno, a dobili smo odgovore, koji se naravno zasnivaju na podacima koje je neko ubacio, ali koji pokazuju mnogo osećanja. Već ta svesnost da poveže čoveka, njegove oči, situaciju i osećanja, za mene je bio jako interesantan rezultat koji je pokazao da tu ipak ima nešto više od toga da samo čovek mora da bude umešan u sve“, kaže Pavić.

„Generativna umetnost“ je još jedna kategorija koja umetnicima i kritičarima zadaje glavobolje. Slikama koje nastaju po principu slučajnosti uz pomoć algoritma, često se osporava umetnička vrednost, jer tehnologija ponovo potiskuje čovekov autorski izraz u drugi plan. Dela iz ove kategorije koja će možda privući najviše pažnje jesu „En Mi Cuerpo“ Huana Rodrigesa Garsije, slika koja ispituje limite istraživanja ljudskog tela kroz algoritme i QQL Tajlera Hobsa koji se bavi pomeranjem pristupa NFT-ovima „od forsirane retkosti ka organskom istraživanju“ i koji transformiše kolekcionare u aktivne učesnike „omogućujući im da zajedno kreiraju i kuriraju jedinstvena dela interakcijom sa algoritmom“.

Pokušavajući da diskusiju o ovim pitanjima nametnu kao važnu temu u kulturi, digitalni stvaraoci često nailaze na otpor pristalica tradicionalnog pristupa umetnosti. Darko Pavić kaže da su autori i kritičari klasičnih umetnosti često skeptični kada je u pitanju njihov rad.

„Oni vide konkurentnu granu umetnosti u digitalnom svetu i boje se da će digitalna umetnost na neki način biti konkurencija i evolucija tradicionalne umetnosti. Ona to nije i to je nešto što smo mi hteli ovom izložbom da pokažemo. Nismo hteli da kažemo da je ovo sledeći korak u razvoju tradicionalne umetnosti, već paralelna grana sa novim alatima koji su se pojavili i koji omogućuju da izrazimo svoje osećaje na drugi način. To vidimo po tome što se odjednom pojavljuju ljudi koji do juče nisu mogli da izraze svoje osećaje, a sada uz pomoć umetne inteligencije i generativne umetnosti to mogu. Odjednom imamo novi set umetnika. Da li su oni stvarno umetnici ili ne, ko to danas može da kaže. Uostalom nije ni važno. Važno je to da oni mogu da izraze svoja osećanja, da mi to možemo da vidimo i da uživamo u tome. To je već cilj koji je fantastičan“, govori Pavić.

Srbija u tom kontekstu, kako kaže, ima svetlu budućnost, a izložba „DIGITAL ART – ANALOG“ pokazuje potencijal naše zemlje da postane deo globalnog trenda u digitalnoj umetnosti.

„Ljudi obično misle da mi kaskamo, ali to nije baš tako. Imamo mnogo ljudi u našoj zemlji koji su zaljubljenici u digitalnu umetnost, koji su u stanju da sami kreiraju generativnu umetnost koji su čak vrlo poznati u svetu. Društvo ne podstiče vidljivost ljudi koji to rade, pa se čini da malo zaostajemo. Mi imamo mnogo dobrih ljudi, i trebalo bi da se više ponosimo njima“, zaključio je Pavić.