Kada sam bio dete, rastavljao sam sve moguće stvari samo da bih mogao da zavirim unutra i steknem razumevanje tehnologije koja me okružuje. Tako su nastradali mnogi kasetofoni, jer bih prilikom sastavljanja napravio grešku i neki deo ne bih sklopio kako treba. Ali poenta je: možda nisam razumeo celu tehnologiju, ali sam svakako shvatio princip kako nešto funkcioniše.
Moj sin danas ima 24 godine i od rođenja je okružen uređajima koji nemaju nijedan šraf. Nikada nije otvorio ajfon ili ajped. I zašto bi? Da bi video zalemljene čipove? Da li ste ikada pogledali zadnju stranu svog ajfona? Nema tu ništa što bismo mogli odšrafiti. Danas smo svi postali korisnici. Svajpujemo i lajkujemo. Svedeni na palčeve. Palac gore za dobro, palac dole za loše, i zaustavljanje palca pri svajpovanju kada nešto privuče našu pažnju. A uglavnom je to klip sa mačkama.
Pre Tanjinih virtuelnih svetova, na primer, nikada se nisam zapitao koji je najstariji cvet na svetu
Ali ovo je uvod starog čoveka. Čoveka koji je imao priliku da svedoči različitim fazama tehnologije u svom životu i koji danas može da pravi poređenja. Njegov sud nesumnjivo nije lišen nostalgične perspektive „ranije je sve bilo bolje“. A i bilo je. Ali samo iz njegovog subjektivnog gledišta. Sad, da li su nostalgija i strah od promena dovoljni razlozi da ignorišemo nove medije u umetnosti? Nisu. Jer u prošlosti smo svi bili mlađi, iskustva su bila nova i netaknuta, imali smo više snage, a mnogo manje uništenih snova. Ali svet oko nas, ako ćemo biti iskreni, bio je jednako loše ili dobro mesto kao što je danas. Ratovi su besneli, nepravdi je bilo napretek, a svakodnevica nije bila sačinjena od meda i mleka. Sastojala se od kiselih kiša i gorkih suza. Samo što mi imamo tendenciju da idealizujemo našu mladost. Moramo. Jer lakše je u starosti kada se oslonimo na srećnu mladost. Makar to bila samo jedna lepa laž.
Mislim da vizionarski pogled u budućnost ne može biti uspešan bez osvrta na prošlost. Naša sadašnjost je postala multidimenzionalna i zahteva negovanje starog i prihvatanje novog. Upravo na tragu tih misli nastala je i naša nedavna izložba „Futurospektiva“, gde smo tražili načine da otvorimo vrata ka digitalnim umetničkim svetovima, ali i da omogućimo tim svetovima da se preliju u naše analogne, fizičke prostore razumevanja. U tom duhu počinjem da komuniciram sa Tanjom Vujinović na Diskordu i da je pratim na Tviču.
Pasha Cas „Angel“
Paša Kas me zove iz najveće pustinje centralne Azije. Razgovaram s njim dok stoji pored neke kazahstanske ceste – kaže da je to poslednja tačka gde još ima signal na telefonu. I kaže mi da mora dalje
Mnogim čitaocima ovi kanali – Diskord i Tvič – možda neće značiti ništa, dok će za druge biti sastavni deo njihove svakodnevne komunikacije. Za mene su do prošle godine postojali samo u teoriji, ali praktično nisu bili deo mog sveta. Danas razumem da iskustvo nove medijske umetnosti zahteva aktivno učešće u komunikacionim kanalima koji su nam dostupni u ovoj multidimenzionalnoj stvarnosti. Galerije oklevaju da ih prihvate, jer još uvek ne znaju kako da prodaju virtuelnu umetnost. Ali time propuštaju priliku da stvore novo tržište i gube kontakt sa publikom koja neguje multimedijalno samorazumevanje. Pre Tanjinih virtuelnih svetova, na primer, nikada se nisam zapitao koji je najstariji cvet na svetu. Sad sam na najboljem putu ne samo da obogatim svoje znanje o biologiji već i da popunim prazninu u znanju o istoriji umetnosti, za koju nisam ni bio svestan da je imam. Kroz bajtove i piksele naučih nešto o cveću.
I dok Tanja svoja dela stvara potpuno digitalno, javljaju mi se i drugi umetnici, duboko ukorenjeni u prirodi, ali sa isključivo virtuelnim radovima. Paša Kas me zove iz najveće pustinje centralne Azije. Razgovaram s njim dok stoji pored neke kazahstanske ceste – kaže da je to poslednja tačka gde još ima signal na telefonu. I kaže mi da mora dalje. Do središta pustinje Kizilkum jer mu je potreban materijal koji nije moguće dobiti na drugi način. S ove strane linije, po ko zna koji put sa ovim kazahstanskim pašom, osećam se kao zabrinuti roditelj. Znam da narednih nekoliko dana neću spavati, svestan da je on sam u delu neke pustinje na kraju sveta gde pre njega niko nije kročio. Par nedelja kasnije, Paša će poslati svoj rad, kombinaciju snimaka dronom i algoritma. Svet sačinjen od zrnaca peska i binarnih kodova. A ja ću sedeti u Beogradu, zapanjen umetničkim delom koje nosi težinu celog sveta i ostavlja vrele, crvene žigove u mojim zenicama.
Pitanje da li je digitalna umetnost najlepša laž vodi nas u složene rasprave o samoj prirodi umetnosti, istini i percepciji. Umetnost stvara idealizovane prikaze stvarnosti ili potpuno nove svetove koji ne postoje, omogućavajući nam da doživimo nešto izvan svakodnevne stvarnosti. Platon je smatrao da je umetnost daleko od istine jer kopira fizičku stvarnost koja je već kopija sveta ideja. Uzimajući to u obzir, virtuelni oblik umetničkog stvaranja mi se čini kao najidealizovaniji oblik kreativnosti. Plava ili crvena pilula – koju biste vi izabrali? Ono što je za nekoga lepa laž, za drugog je najružnija istina.
Marko Čadež „Quantum Emotions“
Različite dimenzije naše svakodnevne komunikacije stvaraju prostore u kojima razmenjujemo ideje i u kojima umetnost nezaobilazno cveta. I ne mislim samo na zahtevne prostore augmentovane realnosti, već i na naše svakodnevne kanale na društvenim mrežama, gde estetske vrednosti, poruke, zvuci, pokreti, humor, lepota, istina ili laž pronalaze način da nam se obrate kroz umetnost. Onaj ko ignoriše ili negira ove oblike umetnosti živi isključivo u retrospektivi, dok život u terabajtima prolazi pored njega.
Za jednu beogradsku galeriju je teško povezati kraj sa krajem – pogotovo kad je jedan digitalni, a drugi ovozemaljski. I da stvar postane još gora, u sve to se umeša Marko Čadež. Moj kolega Marko Brun iz galerije „Štab“ me upoznaje s njim, a Marko se predstavlja kao ne-mladi, ne-perspektivni, ne-talentovani umetnik. U mom svetu mora postojati mesto za jednog takvog! Čadež, ili „Instanomad“, kako se takođe predstavlja svetu, stvara dela koja prikazuju fragmente našeg potpuno poremećenog sveta prekomerne potrošnje. Njegova umetnost: Über-Pop-Art. Njegov kanal: Instagram. Njegov medij: milisekunde našeg raspona pažnje.
Moj palac se zaustavio. Prestao sam da skrolujem na nekoliko važnih sekundi. Iako do ovog trenutka nisam našao način da rastavim Diskord ili Tvič, osetio sam miris praistorijskog cveća, dobio opekotine od sunca u pustinji Kizilkum i igrao kroz jedan celi tajmlajn.
