Uprkos haosu koji je posejala po svetskim finansijskim tržištima, Gejmstop saga ne može se svesti na priču o individualnim investitorima koji su porazili šačicu arogantnih investicionih fondova. Na svojevrstan način, ona predstavlja neočekivani nastavak napada na vašingtonski Kapitol od 6. januara ove godine. Glavni akteri oba događaja bile su horde zavisnika od društvenih mreža koje su zaposele najsvetije institucije duboko prezrenog establišmenta.
Međutim, dok su se huligani u Vašingtonu susreli sa gotovo jednoglasnim osudama, bilans akcije anti-Volstrit krstaša bio je daleko pozitivniji. Štiteći akcije ugroženih kompanija od pohlepe investicionih fondova, ovi revolucionari iz podruma uspeli su da osvoje srca obeju strana političkog spektra.
Digitalna kontrakultura izvukla je jasnu lekciju iz ova dva događaja: za istinite nosioce pobune protiv postojećeg poretka trgovina akcijama i drugim hartijama ispostavlja se kao bitnija veština od preskakanja zidova sa zastavama Konfederacije u ruci. Revolucija će se možda prenositi direktno – bilo na Tviteru, bilo na televiziji – ali od nje neće biti ništa ako ne čuvate svoje Eksel tabele.
Hvalospevi u prilog krstaškom pohodu Gejmstopa najbolji su pokazatelj katastrofalne reputacije investicionih fondova. Doduše, postoji i drugi, manje vidljiv razlog koji objašnjava reakciju javnosti: diskurs o „demokratizaciji“ koji je pratio uspon jeftinih onlajn brokerskih servisa. Upravo je jedna od ovih platformi, „Robinhud“, obezbedila digitalnu infrastrukturu za Gejmstop pobunu. Prema sloganu koji njeni osnivači ponavljaju ad nauseam, misija platforme je da „demokratizuje svet finansija“. Ova deviza podseća na plemeniti zadatak koji su sebi početkom sedamdesetih godina prošlog veka zadali indeksni fondovi poput Vangarda: stvaranje jednostavnih i pouzdanih finansijskih instrumenata niskog rizika koji bi omogućili bilo kome da investira na berzi. Pa ipak, „Robinhud“ želi da se distancira od uobičajenih brokerskih kompanija sa Volstrita. On se predstavlja kao revolucionarna i subverzivna snaga direkt iz Silicijumske doline.
„Demokratizacija“ koju „Robinhud“ zahteva ukazuje se tako u drugom svetlu. Ona je deo programa Ubera, Erbienbija (AirBnB) i Vivorka (WeWork). Svi ovi digitalni giganti obećavali su brzu „demokratizaciju“ određene stvari – u ovom slučaju, redom, prevoza, smeštaja i radnog mesta.
Oslanjajući se na obećanje „demokratizacije kroz onlajn usluge“, ova privredna grana u usponu ubrzo je krenula da gazi preko svih granica i pokrenula je globalni pokret za „demokratizaciju“ šetanja pasa, bebisitovanja, proizvodnje sokova i peglanja. Ko bi rekao da su ovi banalni elementi svakodnevnog života toliko represivni i totalitarni da im je neophodna radikalna „demokratizacija“?
Čitava ta globalna kampanja zasniva se na pozajmicama od institucija spekulativnog kapitala i drugih investitora koji, pritisnuti skromnim kamatama nasleđenim iz perioda prošle svetske ekonomske krize, više ne znaju gde da investiraju svoj novac. Međutim, priča se ne završava tu. Sveopšti talas „demokratizacije“ uživa podršku prvaka liberalne demokratije ranga saudijske vlade, koja se udružila sa japanskim konglomeratom Softbank, kako bi finansirala milione kompanija poput Ubera ili Vivorka.
Taj priliv finansija, vezan za nove trgovinske modele koji, na zvaničnom nivou, nude „besplatne“ usluge koje su se nekada naplaćivale (elektronska pošta, platne kartice, usaglašavanje ponude i potražnje), stvorio je privid napretka i socijalne pokretljivosti. Neizbežni proces „demokratizacije“ za koji se sve ove platforme zalažu često je proizvod jednostavnih aritmetičkih radnji. Vivork se prevario u računici. Ostaje da se vidi kako će izgledati sudbina „Robinhuda“, koji je morao da uzme hitni zajam od milijardu dolara kako bi izbegao bankrot. U većini slučajeva, lepa obećanja budu kratkog daha.
Digitalna privreda postala je tako glavni globalni propovednik „populizma“. Ovakva tvrdnja može delovati neumereno. Ako ovom rečju na „p“ opisujemo političke sklonosti Stiva Benona, Viktora Orbana ili Redžepa Tajipa Erdogana, da li ona zaista može da obuhvati i Džefa Bezosa ili Marka Zakerberga?
Ne samo da može već i mora. Dok su nam oči bile zakovane za primitivni, toksični i nacionalistički „populizam“ Donalda Trampa, nismo prepoznali ulogu koju je Silicijumska dolina odigrala u stvaranju svojevrsnog „digitalnog populizma“ koji je prefinjen, kosmopolitski i pristojan.
On se probija na krilima tvrdnje, koja se graniči sa teorijom zavere, da svet ne funkcioniše onako kako većina ljudi misli. Etablirane kompanije – uključujući taksi prevoznike, ugostitelje i investicione fondove – namestile su pravila igre tako da idu njima naruku. Dobićemo pristup svim prednostima koje digitalna tehnologija obećava jedino ako uspemo da ih „uzdrmamo“. S tim ciljem u vidu, platforme obećavaju da će upregnuti sile kapitalizma kako bi civilizovale ove ostatke preddigitalne ere.
Kapitalističko cenjkanje
Stisnut između Silicijumske doline i Volstrita, digitalni populizam igra veoma paradoksalnu ulogu: on obećava da će zauzdati kapitalizam tako što će utabati put njegovom još divljijem obliku, i to za dobrobit čovečanstva.
Kao ni većina „populizama“, ni digitalni ne shvata ekonomsku politiku koja stoji iza njega. Pa šta ako omraženi investicioni fondovi izgube novac kojim se finansiraju univerziteti i penzije – u potonjem slučaju, penzioneri samo treba da pređu sa penzionih fondova na „Robinhud“!
Nema veze ni to što je rigidnost preddigitalnih aktera posledica toga što poštuju zakonske okvire demokratskih (iako kapitalističkih) država u kojima se nalaze. Jer, u svetu po meri digitalnog populizma, razgradnja demokratskih zakona kroz njihovo podređivanje permanentnom pritisku ekonomske konkurencije, koja je dodatno zaoštrena digitalizacijom i beskonačnim resursima investitora, predstavlja neoborivi dokaz „demokratizacije“.
To da li je digitalni populizam usvojio prevarantski rečnik, koji naposletku ide naruku Softbanku i Saudijskoj Arabiji, nije naročito bitno. Oslobođen bilo kakve koherentne ideologije u strogom smislu te reči, on je fokusiran na procedure, ne posledice. On želi da dokaže da je moć naše individualne inicijative ostala neokrnjena uprkos mahinacijama birokrata i njihovim prokletim zakonima. I to u tolikoj meri da bilo kakva mobilizacija oko dugoročnih političkih programa gubi smisao.
Većina zagriženih vojnika Gejmstopa neizbežno će uvideti da je njihova lična dobit krhka i privremena. Međutim, kako da im uskratimo zadovoljstvo u nametanju sopstvene slobode u inat establišmentu, ako znamo da će u ovoj stvari dugoročnu korist izvući… neki novi investicioni fondovi?
EVGENIJE MOROZOV je osnivač i urednik portala The Syllabus. Napisao je knjigu Pour tout résoudre, cliquez ici. L’aberration du solutionnisme technologique, FYP Éditions,Limož, 2014.
PREVOD: Pavle Ilić
Tagovi
