Sam Ranković je razloge za svoju smenu, ipak, video ponajviše u koncepcijskom sukobu oko budućnosti Jugoslavije.
Jugoslavija je, od svog nastanka 1918. godine, na neki način mogla da funkcioniše jedino kada je čvrsta osovina između Srba i Slovenaca, čime su amortizovane secesionističke težnje kod Hrvata, koje su uvek u nekoj meri bile prisutne, makar kroz stalne težnje ka što većoj samostalnosti.
Sukob između Rankovića i Kardelja je suštinski predstavljao pucanje te osovine zbog čega se i Brionski plenum i pad Rankovića može posmatrati i kao prvi korak u cepanju Jugoslavije.
Ranković je Ćosiću pričao:
“Pravi politički razlaz između Tita i Kardelja, s jedne strane, i mene dogodio se u pripremama za Osmi kongres SKJ, 1965. godine. Šef svih ideoloških komisija i grupa koje su primale referate, rezolucije i materijale za kongres bio je Kardelj. Kiru Hadživasileva, onog Makedonca koji se suprotstavio Milošu Miniću oko autonomije u novom Ustavu 1963. godine, postavio je za rukovodioca grupe koja je trebalo da formuliše nacionalnu politiku Partije.
„Pred Kongres, kao član Izvršnog komiteta, dobijem projekat o nacionalnoj politici, koji mi je poslao Kiro Hadživasilev, i začudim se: povampirila se Kardeljeva koncepcija nacionalne politike. Umesto da težište partijske kritike bude nacionalizam i republički partikularizam sa separatističkim tendencijama, ja čitam napad na jugoslovenski državni centralizam. Odem Titu i kažem mu: ‘Stari, ove formulacije o nacionalnoj politici vode razbijanju Jugoslavije. To je čist konfederalizam. Mi ćemo da upropastimo Jugoslaviju i odreknemo se glavnog cilja naše narodnooslobodilačke borbe. Ja to ne mogu da podržim.’
„Na te moje stavove Tito je žestoko reagovao neslaganjem. Naljutio se. Dva meseca nismo razgovarali ni telefonom…“
Taj Osmi kongres SKJ pokrenuo je sva ključna pitanja – koliko god stenogrami sa tih rasprava mogu zazvučati sterilno i suviše birokratski, te da bi to mogao da sluša samo neko ko za to prima značajno veliku platu – u tadašnjem mikrokosmosu srpskih komunista te poruke su zaista zvečale.
A sva ta teška pitanja staviće Rankovića u raskorak iz kog neće moći da se izvuče.
Kongres je organizovao Kardelj, što je samo po sebi značilo da je Ranković na “gostujućem terenu“.
Kako navodi Jože Pirjevec u knjizi “Tito i drugovi“, Broz je po svom običaju govorio “prilično improvizujući i bez istinskog zanosa, ipak je bio jasan: tvrdio je, doduše, da ‘šovinistički elementi koji su nasleđe predratne Jugoslavije još uvek tinjaju pod pepelom’ i da su prisutni svuda, ‘u kulturi, u privredi, nauci i historiografiji’, no istovremeno je osudio etatističko-birokratske težnje i unitarističko ignorisanje društveno-ekonomskih funkcija republika i pokrajina“.
Takođe je “odbio ‘administrativno-centralističke metode’ i osudio one koji su zagovarali ‘veštački stvoreni’ jugoslovenski narod”.
Jedna Kardeljeva rečenica bila je od posebne važnosti, kada je u svom referatu poručio da “svaki narod ima pravo i realnu mogućnost da živi i da se razvija u skladu s rezultatima svog rada“.
Kako navodi Pirjevec, ta misao je sažeta u završnoj rezoluciji, u kojoj su „osudili tezu o samo jednom jugoslovenskom narodu kao odrazu birokratskog centralizma i unitarizma“. Na predlog Staneta Kavčiča u rezoluciji su napisali i da „nacija treba da raspolaže svojim viškom rada. U to njeno pravo ne sme da se meša centralni i državni vrh. Savezna vlada je samo koordinator republičkih razvojnih i ekonomskih politika“.
Važna promena koja je tada nastala je i to što je odlučeno da se ubuduće kongresi republičkih saveza komunista održavaju pre saveznog, a ne posle kao što je bilo do tada. To je zapravo bila ključna promena za unutrašnje funkcionisanje partije, jer republička rukovodstva su do tada bila izvršioci „političkog usmerenja“ koje je zacrtano na saveznom nivou, a sada postaju kreatori.
Praktično jedini koji se tome suprotstavio bio je Ranković koji je govorio da se u Savezu komunista Jugoslavije stvaraju grupe koje „dovode u pitanje njegovu vodeću ulogu unutar društva“. Ranković je, iznenađujuće, dobio veliki aplauz prilikom iznošenja svog referata.
„No, kako je bilo jasno da reforme kakve je najavljivao VIII kongres neće biti moguće bez njegovog smenjivanja, njegova sudbina je već u tom trenutku bila zapečaćena“, piše Jože Pirjevec.
Jasno je da je postojala zavera protiv Rankovića na više nivoa, a zanimljivo je da sam Kardelj nije u tome neposredno učestvovao. Dok se sve dešavalo, on se „iz zdravstvenih razloga“ povukao na sigurno, u Sloveniju.
***
Uz Tita se očigledno nije moglo večito bivstvovati. Iz „verne trojke“ koja je stajala uz Tita tokom i posle rata – Milovan Đilas, Leka Ranković, Edvard Kardelj – dakle, samo je slovenački funkcioner ostao do kraja (tu bi se mogla dodati i Titova žena Jovanka koja je pre njegove smrti „udaljena“).
Beogradom je posle Rankovićevog pada kružio sledeći vic:
Posle Brionskog plenuma Đilas poziva Rankovića, svog nekadašnjeg druga i saborca, i kaže da bi sada konačno mogli da se vide i da malo popričaju. Nađu se oni tako u hotelu „Moskva“. Kada je došao kelner, Đilas naručuje tri vinjaka. Eto kelnera trkom donosi tri čašice, jednu stavlja ispred Rankovića, drugu ispred Đilasa i pita šta da radi sa trećom. A Đilas pokazuje na praznu stolicu i kaže: Samo vi ostavite, doći će drug Kardelj!
Iz više izvora se može saznati da Kardelj zapravo nije imao tajni put do Titovog srca (to se moglo reći samo za Stevu Krajačića) i da je zapravo to mesto za stolom u hotelu „Moskva“ za njega bilo rezervisano i pre nego za Rankovića.
I to je nešto što će Rankovića posebno „zaboleti“, jer uklanjanje Kardelja je zapravo sprečilo slovenačko rukovodstvo koje je složno išlo kod Tita da brani druga Bevca – dok je Ranković od Srba doživeo sve suprotno – a i sam Leka je u par navrata odgovorio Tita da „likvidira Kardelja“.
Kardelj je jednom prilikom dosta vremena proveo u Londonu i pričao kako će se povući da predaje na ljubljanskom univerzitetu. Međutim, slovenačka delegacija je došla kod Tita i rekla da to nije obračun sa Kardeljom nego sa Slovenijom.
Ranković je često u privatnim razgovorima spominjao još jedan slučaj, dovoljno često da ga je i Slavka Ranković u svojim sećanjima isticala i dovoljno često da je zabeležen u arhivu službe kroz izveštaj jednog saradnika koji je posle Brionskog plenuma održavao veze sa Rankovićem.
Bilo je to 1956. godine posle posete Moskvi u kojoj su bili Tito i Kardelj sa Jovankom i Pepcom (Kardeljevom suprugom). Izgleda da se na tom putu zaoštrilo, pa je Tito zvao Leku i Slavku da idu na ručak na Oplenac.
Kad su stigli na Oplenac, Tito je pozvao Rankovića da prošetaju šumom – i tada mu je rekao: „Ja s Kardeljom više ne mogu da radim. Dezavuiše me na svakom koraku. Sa mnom se ni o čemu ne dogovara. Napada Ruse. Tera svoju politiku prema Rusima. A Pepca intrigira protiv mene i Jovanke. Da sazovemo plenum CK. Iz Partije van on ili ja. Ja ću da držim referat.“
Ranković na to odgovara: „Stari, mi smo imali mnogo potresa u Partiji. Tu je Đilas. Stvar je sveža. Ako Kardeljevo pitanje postaviš na plenumu, razlaz je neminovan. Treba taj problem s Kardeljom drukčije da rešimo.“ Toliko se Tito razočarao što ga Marko nije podržao da nije hteo ni da ruča. Samo su popili kafu i vratili se u Beograd.
Ovaj susret je opisao i Dobrica Ćosić na osnovu razgovora sa Rankovićem u “Piščevim zapisima” kao događaj iz 1962, a i Slavka Ranković je isti taj događaj prepričala u ispovesti iz 1998. godine kao nešto što se dogodilo 1956. Tek, Ranković nikada nije saznao šta je i da li je Tito nešto preduzeo protiv Kardelja.
A onda je stvar počela da se menja.
“U toku 1963. i 1964. Tita su neprestano vukli po Sloveniji. Podizali mu lovačke kuće, vodili u lovove, priređivali mu zabave… Slovenci su svoju politiku koordinirali sa Hrvatima. Opkolili su ga Stevo Krajačić, Krleža, Bakarić. Tada je Tito izbegavao sve drugove u Beogradu…“, govorio je Ranković.
Po Rankovićevom povratku iz Moskve 1966. godine – onda kada su mu navodno nazdravljali kao budućem predsedniku SFRJ – Tito je bio vrlo rezervisan prema njemu. Prema Ćosiću, negde između 16. juna i 1. jula 1966, kada je održan Brionski plenum, sreli su se u liftu u zgradi CK Ranković i Kardelj:
“Zar ti, Bevc, stvarno veruješ da sam ja Tita i tebe prisluškivao?“, upitao ga je Ranković.
„Ne verujem. Ti dobro znaš da Tito ima opsesiju da će ga Srbi ubiti“, rekao mu je Kardelj.
“Ne znam“, rekao je Ranković.
“E to, Marko, moraš da znaš.“
Kada je sve prošlo i kada bi Rankovića pitali šta misli o Kardelju, ovaj bi rekao da je podlac.
***
Iz knjige „Aleksandar Ranković: Srpski mit, jugoslovenska tragedija“ koja se nalazi u ediciji „Velike biografije“. Celu ediciju od pet knjiga je moguće narućiti po specijalnim cenama na Nstore.rs.
Tagovi
