„Đinđić je prihvatio naše argumente, ali Vuk…“: Kako su se studenti tokom šetnji sukobili sa Draškovićem – Ekskluzivni feljton povodom 25 godina studentskih protesta na Nedeljnik.rs (6)

Sredinom januara činilo se da će režim konačno priznati izbore. Sudovi su počeli mestimično da poništavaju presude kojima su usvojene naknadne žalbe socijalista na izborne rezultate. Posle šest nedelja protesta iznenada je, pored nekoliko dekana koji su od početka bili uz nas, još desetak njih tražilo stvaranje dekanskog veća koje bi preuzelo upravu nad univerzitetom. Uporedo sa tim, ministarstvo i rektorat pozivali su studente da se vrate na predavanja tvrdeći da će nastava biti obnovljena ukoliko i najmanji broj studenata bude želeo da je pohađa. Kako je režimska taktika od početka bila zasnovana na principu toplo-hladno, rektor je zakazao sednicu Nastavno-naučnog veća za 15. januar i Saveta Univerziteta za 17. Zvanična sednica Nastavno-naučnog veća imala je veliki politički značaj.

Stajao sam na čelu studentske delegacije u kojoj su, koliko se sećam, bili i Nebojša Đorđević sa Mašinskog, Stanimir Miljković sa Elektrotehničkog fakulteta i još nekoliko studenata. Na tim sastancima uglavnom sam imao čast da budem govornik u ime studenata. Pored dekana Filozofskog i Pravnog fakulteta, tu su se okupljali prvi ljudi tehničkih fakulteta, fakulteta prirodno-matematičke grupacije, ali i dekani Geografskog, Veterinarskog, pa čak i Poljoprivrednog fakulteta.

Do kraja meseca u Veću dekana našla se pretežna većina dekana fakulteta, a na kraju im se pridružio i jedan prorektor – Dragan Kuburović. Pored Marije Bogdanović i, u nekim slučajevima, dekana Pravnog fakulteta Dejana Popovića, Elektrotehničkog fakulteta Bore Lazića i Tehnološko-metalurškog Fedora Zdanskog, mi nismo mogli da računamo ni na koga od ljudi okupljenih i navodno rešenih da nas podrže.

U svečanoj sali Filozofskog fakulteta, okružen portretima istoričara koji su tu predavali, spomenuo sam teške dane koje su preživeli Jorjo Tadić i Georgije Ostrogorski. Ne znam kako je sve to zvučalo, ali novine su sutradan objavile da su pojedini članovi veća plakali

Od početka je bilo jasno da su se okupili da bi omogućili nastavak nastave, da nemaju jedinstveno mišljenje ni o rektoru Veličkoviću i njegovom nedostojnom ponašanju tokom protesta, a kamoli o režimu ili potrebi reforme i evropeizacije Beogradskog univerziteta.

Većina dekana kao da je nastojala da pomiri studente i univerzitet. Kritikovali su rektora, ali nisu spominjali da su samo koji mesec ranije i sami podržali njegov izbor. Bilo je i drugačijih primera. Istina, samo je dekan Poljoprivrednog fakulteta, sa kog je došao Veličković, otvoreno branio svog kolegu i napadao studente. Izbijali su i prikrivene kritike i nezadovoljstva. Atanacković, dekan Geografskog fakulteta (na kom je u to vreme još uvek zvanično predavala Mirjana Marković), obraćao nam se kao neki rezignirani i odavno iznervirani roditelj. Spominjao je kako ima četvoro dece, koju je najbolje razumeo dok su bila mala, a i sada se najbolje slaže sa svojom mlađom decom. Nisam mogao da odolim a da ne primetim kako to govori loše o njemu, a ne o njegovoj deci ili mladom svetu uopšte.

Dekan Veterinarskog fakulteta Vicković opravdavao je studente tvrdeći da su ih na protest podstakli pojedini profesori, pa je još tražio od nas da kažemo njihova imena i tako se opravdamo. I pored takvih stavova, neiskrene privrženosti protestu i nespremnosti na bilo kakvu radikalniju politiku, Veće dekana je ipak većinom podržavalo zahtev za smenu rektora, pa su čak pojedini njegovi članovi zastupali stav da bi trebalo da ono preuzme rukovođenje univerzitetom.

Spominjane su stare slobode, autonomija, oteti legati univerziteta i mogućnost samostalnog finansiranja. Sve je to bilo prazna priča, ali je ipak lepo zvučalo. Koliko je trebalo da deluje umirujuće na protest, Veće dekana je istovremeno i podsticalo režim da se nekako nagodi sa studentima. Prepreka svakom sporazumu bila je činjenica da je prvi studentski zahtev bio vezan za prethodno popuštanje opoziciji. Kao govornik delegacije protesta na većima dekana (ponekad sam im prisustvovao i sam) govorio sam redovno, obično među poslednjima. Moja obraćanja bila su posvećena toku i temi rasprave, ali sam, po pravilu, govorio ponešto i o demokratiji, pravdi, blistavim trenucima naše istorije ili tradicijama univerziteta.

Kada su se krajem februara 1997. godine na jednoj sednici začuli mnogobrojni glasovi u prilog povratka studenata na nastavu, održao sam slovo o žrtvama koje su za pravdu podneli stari profesori Beogradskog univerziteta. U svečanoj sali Filozofskog fakulteta, okružen portretima istoričara koji su tu predavali, spomenuo sam teške dane koje su preživeli Jorjo Tadić i Georgije Ostrogorski. Ne znam kako je sve to zvučalo, ali novine su sutradan objavile da su pojedini članovi veća plakali.

Vuk je govorio, studenti nisu

Hiljade policajaca dovedenih u Beograd tokom prve dve nedelje januara uglavnom su paradirale. Za Božić i srpsku Novu godinu bili su neprimetni. Tek od 14. januara počeli su da postavljaju kordone i postepeno potiskuju demonstrante ograničavajući ih na Knez Mihailovu ulicu i Plato.

Srpska Nova godina donela je protestu jedan politički skandal. Glavni odbor je usvojio predlog da na proslavi po prvi put budu objedinjeni građanski i studentski protest. Zamisao je bila da na Trgu republike proslavu zvanično organizuje studentski protest, a da šefovi svih parlamentarnih stranaka budu pozvani da se obrate studentima i građanima. Očekivali smo da se Milošević i Šešelj neće odazvati.

Skup bi još i imao uspeha ukoliko se ne bi odazvao Koštunica, koji se do tada već jednom ili čak dva puta obratio studentima na Platou (on je bio jedini domaći političar koji je dobio tu čast), ali u to vreme je Vesna Pešić bila odsutna iz Beograda, pa je ispalo da će nam se obratiti samo Drašković i Đinđić. Činilo mi se da su sva ta pitanja nevažna, ipak, većina u Odboru smatrala je da je potrebno otkazati taj deo proslave.

U štabove DS-a i SPO-a su žurno upućene delegacije studenata bliskih ovim strankama. Đinđić je studentske izaslanike primio učtivo, rekao je da prihvata njihove argumente i da neće govoriti. Kod Draškovića su studentski predstavnici primljeni veoma loše. Odbijeni su, prećeno im je, a jednom od njih je čak rečeno da je poznato kako odavno radi za Udbu.

Te večeri okupili smo se iza bine postavljene ispred Narodnog muzeja odlučni da ne učestvujemo ukoliko bude govorio neko od opozicionih vođa.

Većina Glavnog odbora nalazila se tu iščekujući početak proslave. Đinđić je došao prvi, činilo se da će njegovo ponašanje zavisiti od Draškovićevog. Stajao je iza ograde i čekao. Naposletku je došao i Drašković, okružen svitom, gord i praznično veseo.

Prišao mu je član Inicijativnog odbora Aleksandar Topalović, koji je bio pristalica SPO-a, nešto došapnuo, ali je Draškovićev odgovor izgleda bio takav da se ovaj brže-bolje sklonio.

Pred samim stepenicama i ja sam stao pred Draškovića, učtivo sam mu se predstavio i rekao mu da bih želeo nešto da ga zamolim. Drašković me je bezizražajno gledao, a kada sam se predstavio, počeo je da se kliberi i osmehuje, da bi na spomen molbe počeo da pretura rukom po unutrašnjem džepu

Pred samim stepenicama i ja sam stao pred Draškovića, učtivo sam mu se predstavio i rekao mu da bih želeo nešto da ga zamolim. Drašković me je bezizražajno gledao, a kada sam se predstavio, počeo je da se kliberi i osmehuje, da bi na spomen molbe počeo da pretura rukom po unutrašnjem džepu. Činilo se kao da očekuje da ga zamolim za novac, pa se sprema da mi ga odmah i pruži. Sve vreme je čvrsto držao ruku koju sam mu pružio. Kada sam ga zamolio da se iz poznatih razloga ipak samo te večeri ne obrati okupljenima, on se naglo uozbiljio, lice mu je prekrila maska pomešanog gneva i bola. Snažno je stiskao moju ruku pokušavajući da u jednu rečenicu kanališe sav svoj gnev. „Dečko! Ja sam ovaj narod podigao…“, jedva je izustio. Bilo mi je neprijatno, zahvalio sam se i pokušao da se sklonim, kada je prišla Danica Drašković i počela da me udara po ramenu i ruci. Psovala me je i klela. „Seme ti se zatrlo!“, gledala me je krvnički dok me je šakom tukla po ramenu. Zabrinuo sam se, razmišljao sam šta bih učinio da sam njihov telohranitelj i da vidim ovakav prizor. Pokazalo se, međutim, da telohranitelji znaju da budu razumniji od svojih štićenika. Jedan od njih je prišao, tražio je od mene da se sklonim, a ja sam mu odgovorio kako čekam da mi njegov poslodavac pusti ruku. I dok je Vladimir Dobrosavljević, razdvojen od strane telohranitelja, vikao na Draškoviće, Glavni odbor se okupio i jednoglasno odlučio da se povučemo iz proslave. Drašković je govorio, a okupljene je u ime studenata pozdravila Branka Katić. Čedomir Jovanović je kasnije otišao u Srpsku reč da se „objasni“ sa Draškovićima. Tom prilikom je, pored Danice, fokus njegove invektive bio i naš čuveni pisac Dušan Kovačević.

Novinar Naše borbe Vladimir Đorđević dobio je od svog poznanika i imenjaka Dobrosavljevića detaljne informacije o skandalu. Već sutradan su ove novine donele vest o sukobu studenata sa Draškovićem. Dok sam te večeri išao da prenoćim kod oca, razmišljao sam o čitavom događaju. Osećao sam se bedno. Koliko god nastojao da na stvari gleda načelno, čovek ipak očekuje da pobeda demokratije znači da bolji zamene gore. Draškovići su mi se posle tog kratkog poznanstva činili kao logičan nastavak nesreće koju smo preživljavali sa Miloševićima. Tragedija je trebalo da preraste u farsu. Ipak, nisam želeo da dozvolim da lična osećanja prevladaju, pa sam odlučio da ne dajem nikakve izjave o ovom događaju. Već sutradan ujutro me je kod oca pronašao jedan njegov prijatelj koji je radio za frankfurtske Vesti. Nisam dao komentar, i tako je ostalo sve do pada režima Slobodana Miloševića tri godine kasnije. I dok su se pristalice demokrata među studentima radovale, članovi SPO-a su me privatno i javno pozivali da demantujem događaj. Što je najgore, u novinama je objavljeno da nas je napao Zvonko Osmajlić, Draškovićev telohranitelj, i da je mene vukao za kragnu. Najgora stvar u politici je demantovati poluistine. Nema dovoljno otvorenog medija niti toliko poštenog i talentovanog novinara sposobnih da opovrgnu poluistinu.

Nastaviće se…

Feljton iz knjige Čedomira Antića О револуционарима, криминалцима и другим намерним пролазницима u izdanju Lagune. Sve objavljene nastavke pročitajte OVDE.