Boris Isaković je za novi broj Nedeljnika govorio o gradu od kojeg sve počinje, o ratovima i pomirenjima, o Zoranu Đinđiću i Slobodanu Miloševiću, o novim i starim generacijama, o Holivudu i Rajku Grliću…
***
Sada je toliko toga zamuljano, ne znaš gde bi trebalo da kreneš. Nastala je umrežena struktura moći da je užasno teško rastvoriti tu tvorevinu. Dotle ćemo svi da trpimo posledice toga, a ljudi će da stradaju. Nešto što me je obradovalo u vezi sa serijom ‘Sablja’ je to što vidim da je poraslo interesovanje klinaca za Zorana Đinđića koga smo nekako ispustili i zaboravili, šta je on značio za nas, kakva su to nada i perspektiva bile, kakva je to sreća bila koja nam je kratko trajala. Te stvari oko njegovog ubistva nikad nisu isterane do kraja, a to su bitne stvari koje su morale da budu isterane. Ni advokat Srđa Popović, dobar drug mog oca, nije uspeo nažalost to da istera, preminuo je.“
Prekinem ga upadicom da li je uspeo da otkrije nešto „prisluškivanjem“ razgovora oca i Srđe Popovića.
„Nemam da otkrijem ništa novo, ja sam imao utisak da on ima nekakav trag, ali naravno ništa nije mogao da sprovede… Zapravo, ne znam da li je zaista imao trag… ali znam da je gurao, da nije hteo da se pomiri s činjenicom da to može tako da ostane da lebdi u vazduhu. A nažalost je ostalo da visi… Đinđićevo smaknuće, ma to je bilo strašno. Moralo bi sve da staje svake godine na taj datum atentata, a to se sve već troškari polako i pada u zaborav. Kakav je to bio čovek, stvarno smo mogli da mu poverujemo, barem ja. I te priče o njegovoj saradnji sa zemunskim klanom, da je on deo krimosa, kakvi su sve bili spinovi neverovatni. S kim je mogao da reši te stvari nego da se nađe s tim i tim, ali imao je dovoljno hrabrosti, mogli su i ranije da ga ubiju.
Ali taj čovek, Zoran Đinđić, dolazio je na naše predstave i u JDP, na ’Bure baruta’. Upoznao sam se sa njim tamo, gledao je predstave, analizirao ih, to je bio jedan pravi intelektualac, divan čovek. Kroz tu predstavu se prelamalo čitavo to vreme, ona je izašla 1990. i onda se provlačila kroz sve proteste, i Otpor i sve, šetali smo na sceni kao što su šetali demonstranti gradovima devedesetih. Igrali smo sve do bombardovanja kada nije bilo više nijednog mosta kako da se stigne iz Beograda do Novog Sada pa smo tamo preko Banata išli ili skelom. Pa smo je i dalje igrali. Sve za pozorište.“
CEO TEKST PROČITAJTE U NOVOM BROJU NEDELJNIKA, KOJI JE U PRODAJI OD ČETVRTKA, 05. DECEMBRA, NA SVIM KIOSCIMA I NA NSTORE.RS
Tagovi
