Đoković je najteže poraze doživeo u majici Srbije: Čekajući Novakovu katarzu

Dejis kup reprezentacija Srbije propustila je priliku da se nakon 10 godina ponovo nađe u finalu i bori za „salataru“. Za razliku od 2021. kada u polufinalu protiv Hrvatske Srbija i nije imala neke velike šanse, ove godine je finale izmaklo za samo jedan udarac. Udarac na kome se Novaku Đokoviću više puta u karijeri igrajući za reprezentaciju stezala ruka.

Sve se lepo namestilo, Miomir Kecmanović je konačno proigrao i u spektakularnoj završnici dotukao nezgodnog Lorenca Muzetija, što je – s obzirom na to da se Novakova pobeda u Dejvis kup dvobojima već unapred upisuje – bio ključan korak ka finalu za naš tim.

Trebalo je da to bude još samo jedna rutinska Novakova pobeda. Janik Siner, sa kojim se sastaje već treći put u roku od dve nedelje, najpre je poveo sa 6:2 u verovatno najboljem odigranom setu u karijeri. Ali nakon pauze, naspram njega stajao je drugi teniser. Novak je izašao na teren fokusiraniji, sabrao je misli i uključio svoj nepobedivi režim. Delovalo je da ćemo gledati još jedan Novakov klasik – težak start, zatim buđenje u drugom setu i na kraju neizvesna završnica u kojoj Novak uspeva da ostane mentalno jači i dođe do pobede. Delovalo je tako sve do rezultata 4:5 i 0:40. Zatim je usledilo potpuno gašenje. Siner je Novaku uzeo narednih 5 poena, potom servis, a na kraju i meč.

U dublu su nešto kasnije Đoković i Kencmanović dali sve od sebe, međutim, nakon propuštenih meć lopti u meču sa Sinerom, svima je bilo jasno ko će završiti u finalu.

„Zaista je teško, kada izgubite za svoju zemlju osećaj gorčine je još jači“, rekao je Novak nakon meča. I to zaista jeste lajtmotiv Novakove karijere. Često je isticao da su mu najteže padali porazi koje je pretrpeo igrajući za nacionalni tim, a bilo ih je dosta.

Sličan scenario odvio se pre dve godine u polufinalu Olimpijskih igara u Tokiju. Novak je na taj turnir došao sa tri grend slema u vitrini, a za „Golden slam“ bila mu je potrebna i medalja iz Tokija i titula sa US opena. Kada je u polufinalu protiv Zvereva imao set i brejk prednosti, odjednom se ugasio. Nemac je do kraja meča osvojio 10 od 11 gemova i poslao Novaka na borbu za 3. mesto koju je on takođe izgubio. U želji da osvoji sve što se osvojiti može te godine Novak je izgoreo, najpre u Tokiju, a zatim i u Njujorku nekoliko nedelja kasnije.

Još je teže Đokoviću pao poraz u Riu 2016. godine. Dva meseca nakon što je u Parizu kompletirao sva četiri grend slema, i kada je po mišljenju mnogih bio na vrhuncu karijere, na Olimpijskim igrama desio se peh već u prvom kolu. Izgubio je od Huana Martina del Potra i teren napustio u suzama. Rezultat na Olimpijadi najavio je period krize iz kojeg se Novak iskobeljao tek na Vimbldonu dve godine kasnije.

Ni na vimbldonskoj travi četiri godine ranije nije imao mnogo uspeha. Ako se 4. mesto na Olimpijadi uopšte može nazvati neuspehom. Tada je takođe dogurao do polufinala gde ga je zasutavio Endi Mari, a zatim i del Potro u meču za bronzu.

Nezahvalno je, ipak, reći da Novakovi rezultati u reprezentaciji nisu na (čak i za njega) zadovoljavajućem nivou. Jučerašnji poraz bio je njegov prvi individualni poraz u Devis kupu posle niza od preko dvadeset pobeda. Osim toga, Novak je pod srpskom zastavom već osvojio Dejvis kup 2010. godine, okitio se bronzom dve godine ranije u Pekingu, a predvodio je tim i u osvajanju novog ATP kupa 2020. godine.

Pred Novakom je još jedna olimpijska godina, najverovatnije poslednja, i nema sumnje da će mu zlato biti glavni cilj sezone. Za njega će Pariz biti ono što je za Mesija bio Katar – dugo iščekiavna katarza nakon koje će sve „debate“ biti okončane.

Ukoliko uopšte i ima svrhe, kada je Novak u pitanju, o bilo čemu debatovati.