Đokovićev „najveći sportski uspeh u životu“: Kako je Novak ponovo pobedio samog sebe

Tog vrelog i lepljivog avgustovskog dana 2016. godine, Novak Đoković je teren napustio u suzama. Argentinac Huan Martin del Potro savladao ga je na otvaranju Olimpijskih igara u Rio de Žaneiru rezultatom 7:6, 7:6, i upravo taj poraz ostao je jedan od najbolnijih u Novakovoj karijeri, onaj koji se povampiri u gluvim besanim noćima i tera na besomučno prevrtanje po krevetu, čiji ožiljak i dalje zapulsira pri promeni vremena.

“Nema dileme da mi je ovo jedan od najtežih poraza ikada”, govorio je tada Đoković. “Nije lako nositi se s tim, naročito sada, kada su rane još uvek sveže. Teško je, ali nije mi ovo ni prvi ni poslednji put da gubim teniski meč. Ipak, ovo su Olimpijske igre, i u tom smislu ovaj poraz je potpuno drugačiji.”

Tog vrelog i lepljivog (okej, nije baš bilo vrelo kao u Riu 2016) avgustovskog dana 2024. godine, Novak Đoković je teren napustio u suzama. Nakon gotovo tri sata iscrpljujuće borbe s teniskim vunderkindom Karlosom Alkarasom, Đoković se, sa zastavom Srbije u rukama, popeo na tribine pariskog stadiona Filip Šatrije i, probivši se kroz gomilu navijača koji su se tiskali i pokušavali da ga dotaknu, otrčao u zagrljaj svojoj porodici i svom timu.

Novak Đoković pobedio je Karlosa Alkarasa u finalu Olimpijskih igara u Parizu, i zlatni slem je konačno kompletiran. Krug je zatvoren onako kako je i otvoren – i to u najbukvalnijem mogućem smislu, jer je Đoković Alkarasa pobedio istim onim rezultatom kojim je pre osam godina izgubio od Del Potra -, i onaj povampireni proganjajući poraz najzad je upokojen.

“Ovo je možda moj najveći sportski uspeh u životu”, rekao je Novak po završetku meča.

A kako i da ne bude, kada je ovom pobedom na nisku nanizao poslednji i najblistaviji biser koji mu je falio, kada je u okršaj s nestvarnim Karlosom Alkarasom ponovo ušao kao autsajder i onaj kom se daju manju šanse za pobedu, kada mu je vratio za onaj brutalan poraz u finalu Vimbldona, i kada je još jednom svima koji ga večito precrtavaju i osporavaju sve natrljao na nos?

Čitav ovaj olimpijski turnir Đoković je odigrao ne skidajući nogu s gasa. Ubedljivo, dželatski i bez izgubljenog seta, u 37. godini života i nakon operacije kolena, svestan da bi mu ove Igre mogle biti poslednja šansa da dođe do toliko željenog olimpijskog zlata.

Posle već pomenutog finala Vimbldona, Đoković je pričao o “novoj teniskoj realnosti” u kojoj se sve vrti oko Alkarasa, o tome kako bi i on sam morao da se privikne na nju i da se pomiri s uvreženim mišljenjem da je mađani Španac trenutno najbolji reket sveta, i zaista je delovalo da je to to, da je udario u plafon.

Ali naravno da nije. Njegova sposobnost da se svaki put kada mislimo da je dostigao vrhunac nadljudskom snagom pomeri u napred, probijajući i plafon i krov, na ovim Olimpijskim igrama ponovo je došla do izaražaja, i upravo ta osobina jeste ona koja ga svrstava najuži krug najuspešnijih sportista ikada, sportista kao što su Majkl Džordan, Tom Brejdi, Lebron Džejms.

Kao što je nakon Novakovog osvajanja US Opena za Nedeljnik i Velike priče pričao novinar Sport Kluba Saša Ozmo, nestvarna mentalna snaga koju Đoković poseduje pomaže mu da konstantno ruši ciljeve koje sebi postavlja, i neprestano postaje bolja verzija sebe.

“To kako Novak stalno postaje neka bolja verzija sebe, to je po mom mišljenju, naravno uz sve rezultate koje je postigao, njegova najveća zaostavština”, objasnio je za Nedeljnik Ozmo. “On je to postigao tako što je profesionalizam podigao na jedan viši nivo, i to u eri legendi kao što su Rodžer Federer, Rafael Nadal, Tom Brejdi, Kobi Brajant, Lebron Džejms. Ja sam imao tu čast da na jednom od US Opena upravo o tome porazgovaram s pokojnim Kobijem Brajantom, i on mi je tom prilikom rekao da je ono što svi veliki sportisti imaju zajedničko: opsesivnost. Svi oni imaju veoma izraženu radnu etiku, opsesivnost u nekom smislu, ali kod Novaka je to zaista na višem nivou. On naprosto uživa u toj opsesivnosti i tim rutinama, uživa u stvarima kao što su način istezanja, način ishrane. Za njega to jednostavno više nije pitanje sporta, već način života, i ja sam ubeđen da će on tako nastaviti da živi i kada završi profesionalnu karijeru. Često ćete čuti Gorana Ivaniševića kako kaže da Novak na terenu deluje mrzovoljno, da uvek hoće više, i koliko god to zvučalo kao otrcana fraza, i sam Novak kaže isto. On se vodi time da kada stojiš u mestu, onda zapravo ideš unazad. Ta konstantna potraga za nečim boljim čini da čovek ostane budan i pažljiv, da se nikad ne opusti, i da kada najzad pronađe tu pobedničku formulu, i nju nastavi da usavršava.”

Novakovo zlato na Olimpijskim igrama samo je još jedan od pokazatelja da njegovo vreme još uvek nije prošlo. Da Karlos Alkaras može da bude mlađi 16 godina, da dobar deo teniske javnosti može da ga smatra najboljim igračem sveta, da u finalu Vimbldona može da deluje i kao da Alkaras zaista jeste bolji od Đokovića i da srpski teniser jednostavno ne može (i nikada više neće moći) da iznađe formulu kako da ga slomi – i da će Novak na kraju ponovo, onda kada bude najbitnije, ipak pobediti samog sebe.

A upravo to se dogodilo na ovim Olimpijskim igrama.

Novak je juče pobedio Novaka koji je u Riu 2016. godine poražen od Del Potra, a pobedio je i Novaka kog je Alkaras deklasirao pre samo nekoliko meseci. A kada  Đoković pobedi samog sebe i prevaziđe svoju “prošloturnirsku” verziju, onda protivnik, ma ko bio, uglavnom nema nikakve šanse.

Pa čak ni ako je taj protivnik španski vunderkind Karlos Alkaraz, ne tako suvereni vladar “nove teniske realnosti”.