Kada se piše dnevnik, na početku se stavi ono „dragi dnevniče“, ali pošto ovaj dnevnik pišem za Nedeljnik, počeću sasvim jednostavno –
Dragi Nedeljniče,
Baš pre neki dan me je srela komšinica iz moje zgrade, i kaže komšinica: „Čujem da vam prete, kakva je situacija, šta se dešava?“, a ja, zahvalan na komšijskoj brizi, odgovorim da, eto, svi se nadamo kako je to samo neka usamljena budala, da nam je policijska patrola danonoćno ispred redakcije…
– Ma ne pitam te za to, nego – jesmo li mi u našoj zgradi bezbedni? – odbrusi komšinica.
– Hm… – zbunjen sam malo pitanjem. Onaj nije pominjao upad u moju stambenu zgradu, što jes’, jes’, ali šta ako je to samo zavaravanje tragova? I obrnem se okolo da u mraku oko Bajlonija osmotrim sva sumnjiva lica.
– Kad će nam se u zgradu doseliti neki dirigent? – upita se komšinica onako za sebe, a ja se setim mog druga kome je u zgradi živeo neki lokalni gangster, pa se i on stalno pitao: kad će nam se u zgradu doseliti neki violončelista, a ne ovi gangsteri koje svaki dan neko čeka u sačekuši u haustoru da ih likvidira, popularno rokne. Došla su tako neka vremena kada ljudi mole Boga da im se u zgradu ne doseli neki novinar. Sa gangsterima više nemamo problema, oni su poštovani članovi našeg društva.
A na početku beše šesti novembar, nedelja u 14 sati, kada sam kao i svaki dorćolski domaćin sa dve kese pune praziluka, kupusa, jesenjeg paradajza, kotleta šarana i prvih banatskih pihtija u rukama stigao kući sa Bajlonijeve pijace i iz meni sasvim nepoznatih razloga krenuo da kopam po redakcijskom službenom mejlu, deponiji svega i svačega: poruka iz PR agencija, najava Dana dalmatinske kuhinje, najava Svrljiških novembarskih svečanosti, poziva na panele o energetskoj efikasnosti i veštačkom đubrivu, problemskih analiza Udruženja za zaštitu vrabaca iz Despotovca, pesama dežurnih vikend pesnika, pisama naših dobrih čitalaca, pisama nigerijskih rođaka po ženskoj liniji, najava postavljenih bombi u srednjoj Trgovačkoj školi, pisama nezalečenih skribomana, protestnih nota dežurnih aforističara kojima nismo objavili aforizam…
Dakle, počnem da „kopam“ po mom službenom mejlu u kome više poruka uopšte ne otvorim nego što ih otvorim, pa smo nekoliko puta imali bojazan da ako nam stigne dojava o postavljenoj bombi u redakciji, to niko nikada neće primetiti, te nismo uopšte pogodno tle za sve koji bi da nam ture bombu u ofis, makar i ko bajagi.
Posle sam danima proklinjao trenutak što sam već dva puta preskočeni mejl nazvan „Beogradski Šarli ebdo“ ipak na kraju otvorio misleći da je, sudeći po nazivu, to biznis ideja nekog karikaturiste entuzijaste ili ambicioznog aforističara amatera da napravimo „šarlijevski“ podlistak, da obnovimo „Ošišani jež“ ili šta slično, bez ikakve predrasude da autor zapravo ima nameru da nas, popularno rečeno, poroka, tako da će sve da pršti, posebno stakla.
Došla su tako neka vremena kada ljudi mole Boga da im se u zgradu ne doseli neki novinar. Sa gangsterima više nemamo problema, oni su poštovani članovi našeg društva
Onda je ta nedelja, lep dan za tzv. lenčarenje, tzv. blejanje i tzv. kuliranje išla ovako: Obućina nesrećnog čoveka u razdrljenoj trenerci pristiglog sa pijace hitno zove u Dnevnik Nove S što podrazumeva presvlačenje i odlazak na Košutnjak u sakou kako i doliči; dva simpatična inspektora za visokotehnološki kriminal sa policijskim značkama okačenim oko vrata, sa kojima zajedničkim snagama pokušavam da na mom redakcijskom računaru pronađu originalni mejl koji sam toliko puta forvardovao od trenutka kad sam ga pročitao, da se negde zagubio; Tamara koja se nudi da organizuje kolege da dođu da nas čuvaju u redakciju; Vuk Drašković koji šalje SMS podrške u borbi protiv „udbaškog ološa“; svastika koja šalje vajber pitanje: „Auu, bre, šta je ovo, Al Kaida, talibani… Ovo zvuči ozbiljno jer pisac, čini mi se, nije pravio gramatičke i pravopisne greške“; Vidojković koji obećava da će se već sutra u kolumni „naj..ati“ svega i svačega „tajnim mladim nepotkupljivim desničarima iz Vulinove mašte“; čovek iz Vladine Radne grupe za bezbednost novinara koji mi piše: „Pretnju treba shvatiti ne samo kao pojedinačnu impulsivnu reakciju, već i promišljenu aktivnost koja fokusira imena i redakcije, koja lako privlači pažnju likova koji mogu da napadnu u svakom trenutku…“
Sutradan izlazim iz redakcije i preko puta, na pločniku, vidim čoveka sa bradom, kako me fiksira pogledom. Izgleda ko pljunuta Al Kaida sa elementima Islamske države, ali pravoslavne provenijencije.
– Kad pre stigoše! – pomislim, pa upalim cigaretu i ostanem ispred ulaza u redakciju, računajući da, ako onaj što me fiksira krene ka meni, pokušam evakuaciju u kafanu Lovac, čija su vrata odmah levo, a kelneri su tradicionalni Danasovi jataci.
Onda onaj s bradom zakorači dva koraka napred i vikne: „Jesi ti naručio Cargo?“
Hm, da nije ovo neka šifra ko ono „Jozo, daj vode!“, postajem sumnjičav i prema slučajnim prolaznicima, vozačima Cargo koji čekaju mušterije, a moj drug taksista me to veče dovozi do samog ulaza u zgradu, i izlazi iz kola da osmatra okolinu dok ja ne uđem… Kaže: „Slušaj, Petrović, ti si sad štićeno lice, i imaš svu pažnju bezbednosnog sektora beogradskih taksista, a mi smo ti najjača sila na Balkanu… Mislim mi taksisti. Ha-ha-ha!“
Istog dana zvoni telefon, javlja se Vlada Kostić, predsednik SANU, da pruži podršku, javlja se i brižna prodavačica s pijace, stiže i šef misije OEBS-a, jedini ambasador koga možeš da zoveš „brate“ zato što se čovek zove Jan Bratu, zovu Lalić, Kesić, Mićko, svi redom, mislim da sam za dva dana bio u svim postojećim formatima Nove S i N1, sem „Milionera“, samo čekam da zove i Zeljković da budem gost na vrućoj stolici oko ovih pretnji, pa u sredu sednem sam i kažem sebi u četiri oka: „Ovo je najgora stvar koja mi se desila u profesionalnom životu. Moram da izigravam žrtvu od nula do 24. Užasi pretećih pisama anonimnih manijaka koja vam zagorčavaju život i bez toga da upadnu u redakciju sa šmajserom kako su obećavali! Ko me uopšte terao da otvaram onaj mejl“, kukao sam nad svojom zlehudom sudbinom i proklinjao momenat kada sam stigavši sa dve kese sa pijace ušao u inbox, i umesto da kažem: „Pucajte, ja i sada držim kese sa Bajlonija“, te zatvorim mejl i nikome ne javim, uzbunio pola Beograda. I sada umesto kesa moram da držim čas. A vi pucajte. Kako to gordo zvuči.
Dan četvrti je, ispred zgrade nam postavljaju fiksnu patrolu policije. Član fiksne patrole kaže: „Mi svaku pretnju shvatamo kao ozbiljnu.“
Hm, tek u tom trenutku, dok gledam parkirana patrolna kola policije ispred broja 19 u Ulici Alekse Nenadovića, u kojima dva policajca malo gledaju kroz šoferšajbnu, malo u mobilne telefone, pomislim: „Možda je ovo ipak otišlo predaleko.“
Pravilo broj jedan, dakle glasi: Ako vam ikada stigne mejl u kome neko upozorava & istovremeno preti da ste u smrtnoj opasnosti sa svih ostalih 90 kolega, da će da vam upadne neka SrBska Al Kaida u redakciju i da ubija redom svih onih 90, nikom ne javljajte, osim policiji. Onda će stvari ići svojim tokom kroz institucije sistema, ovako ćete postati ono što nikada niste imali u planu. Postaćete predsednik Vučić.
Strepeće nad vama znani i neznani, pojavljivaćete se na televiziji u terminima od 8.00, 14.00, 18.00, 21.00, i ukrug pričati isto, ko Aleksa Žunjić: „Probudim se ja jutros rano, bilo pet, pola šest, kad otvorim mejl…“
Uskoro ću morati da iz fundusa Pinka iznajmim onaj frižider i izađem iz njega ko predsednik, kome je, jelte, sigurno teže nego meni, ali ja nisam ni hteo da dokažem da je meni teže nego njemu. Samo sam došao sa pijace, kliknuo mišem, i mislio da imam mejl nekog ambicioznog aforističara i karikaturiste entuzijaste koji imaju ideju da napravimo srpski Šarli.
Međutim, ideja o srpskom Šarliju i nije bila baš neka dobra ideja. N
TEKST JE ORIGINALNO OBJAVLJEN U AKTUELNOM NEDELJNIKU
