Dobar život možda ne podrazumeva sreću

Šta reći o sreći? U filmu istoimenog naziva, ili u originalnom naslovu „13 razgovora o jednoj stvari“, Metju Mekonahi, ulazeći u neobičan razgovor o, naravno, sreći, upadljivo sumornom tipu za šankom (Alanu Arkinu), kaže: „Ukoliko postoji nešto tako kao sreća, voleo bih da budem dovoljno srećan da je uočim kada mi se nađe na putu.“ Arkin u jednom trenutku poentira: „Pokaži mi srećnog čoveka i pokazaću ti katastrofu koja čeka da se dogodi.“

Sreća je dovoljno važna da ima i svoju stranicu na Vikipediji. Važna je u Propovedi na gori. Antički filozofi su joj se poprilično posvetili. Ima i predmet na Jejlu, gde se izučava kao što se brižljivo izučavaju arheologija, kosmos, javno zdravlje ili prirodne nauke. Zanimljivo je da je taj predmet godinama najpopularniji u istoriji tog univerziteta, što opet govori o tome koliko su ljudi srećni odnosno koliko teže da budu srećni.

U svakodnevnom razgovoru, nekoga da pitate, prvo bi vam rekao porodica, posao, lepa kuća, zdravlje… Drugi bi rekli da je to volontiranje ili ekološki aktivizam, biti učitelj, negovateljica ili lekar – nešto s višom svrhom i idejom da menjaju svet. Prve bi Aristotel nazvao hedonistima, a drugi bi težili ka blaženstvu (eudaimonia) i osećanju višeg dobra i smisla.

Zaista se mnogo govorilo o sreći, a onog trenutka kad se zapitate da li ste srećni, počinje kvaka 22, tj. postajete manje srećni ili ona krene da izmiče, ostavljajući prostor za pitanje „šta mi još fali“. Profesorka Lori Santos koja vodi predmet o sreći na Jejlu kaže: „Zašto mislimo da želimo veću platu i više stvari, kada, na kraju, to nije bitno?“

Ali sreća možda nije najvažnija za dobar život, iako bi mnogi sad poželeli da se opklade u suprotno. Ali zaista nije, bar prema novoj studiji objavljenoj u naučnom časopisu „Psychological Review“ Američke psihološke asocijacije, čiji su se autori bavili pitanjem šta znači imati dobar život, da li on podrazumeva koncept sreće i osećaj svrhe. Kako prenosi Quartz, autori studije su se bavili „jednostavnim“ pitanjima kao što su: šta ljudi zaista žele od svojih života? I koji je život bolji – svrsishodan, srećan ili neki sasvim treći?

Autori pomenutog članka došli su do zaključka da postoji još jedan način da se kaže da neko ima dobar život, a da to nema nikakve veze s pitanjima o sreći i smislu. Oni to nazivaju životom koji je „psihološki bogat“.

Autori Šige Oiši, profesor psihologije na Univerzitetu Virdžinija, i Erin Vestgejt, docentkinja psihologije na Univerzitetu Florida, kažu da takav život karakterišu „zanimljiva iskustva u kojima su novine i/ili kompleksnost praćeni dubokim promenama u perspektivi“. Zvuči komplikovano na svakom jeziku. Ali, kada se pojednostavi, to bi značilo da svako iskustvo ili novina mogu da dovedu do dobrog života. Studiranje u inostranstvu, na primer, jedno je od iskustava koja studentima često psihološki obogaćuju živote. Dok više uče o običajima i istoriji nove zemlje, često preispituju svoje kulture i uče o njoj, proširuju vidike. Takođe, nečija odluka da krene težim putem u građenju karijere mogla bi da mu donese psihološki bogatiji život.

Iako rat, prirodna katastrofa, pa i pandemija mogu da otežaju osećaj smisla života, i naravno, sreće, ipak iz tog iskustva je moguće izaći s mnogo stečenog psihološkog bogatstva. Čak i ličnija iskustva kao što su bolest ili nezaposlenost ili neplodnost, iako donose duboku patnju, mogu da vam donesu osećaj vrednovanja tih ih iskustava zbog toga kako su vas ona oblikovala da razumete sebe i svet oko sebe

Neverovatno je da, kako su autori zaključili, iskustvo ne mora obavezno da bude zabavno i ugodno da bi bilo psihološki obogaćujuće. Može čak da bude i vrlo, vrlo teško. Iako rat, prirodna katastrofa, pa i pandemija mogu da otežaju osećaj smisla života, i naravno, sreće, ipak iz tog iskustva je moguće izaći s mnogo stečenog psihološkog bogatstva. Čak i ličnija iskustva kao što su bolest ili nezaposlenost ili neplodnost, iako donose duboku patnju, mogu da vam donesu osećaj vrednovanja tih iskustava zbog toga kako su vas ona oblikovala da razumete sebe i svet oko sebe.

Dodavanje tog „psihološkog bogatstva“ našem konceptu dobrog života veoma je važno jer, kako Vestgejtova kaže, „stvara prostor za izazove i teškoće“. Nije reč o tome da sve u životu treba da protiče „dobro i glatko“, ili da život samo bude pesma i postizanje nečeg vanserijskog. Prolaženje kroz neugodna iskustva, pa čak i ona obična, ima svoju vrednost, kaže profesorka.

Zapravo, ukoliko sebi dozvolimo da svet i život posmatramo kroz uske modele onoga šta znači imati dobar život, mogli bismo da završimo pretpostavljajući da neko ima loš život zbog određenih okolnosti, što je „neverovatna spekulacija i odbacuje ljudska iskustva i vrednosti“, prenosi Quartz profesorkine reči.

Profesorka ističe da se ni hedonistički život, niti blaženstvo (o kojem je govorio Aristotel), niti psihološki bogat život ne isključuju. Nema tu razbrajanja koji koncept je bolji ili lošiji.

„Kada je nečiji život dobar, on teži da bude dobar na mnogo načina, ne samo na jedan“, primećuje Vestgejtova. Iz ovoga se zaključuje da je moguće imati srećan i svrsishodan život koji je istovremeno ispunjen transformativnim iskustvima (3 u 1).

Ipak, kada osete viši stupanj sreće, mnogima svaki ispod njega postaje običan, prosečan, nedovoljan. Kada ne ispunjavaju ono zacrtano, oivičeno uskim shvatanjem srećnog ili ispunjenog života, osećaju se mizerno. I zaista, ljudi nekada daju prednost jednom načinu života u odnosu na drugi.

Tako je jedna studija, analizirajući velikih pet dimenzija ili crta ličnosti (ekstraverzija, prijatnost, savesnost, neuroticizam i otvorenost ka iskustvu), došla do zaključka da su oni kod kojih je dominirala otvorenost (za iskustva) kao osobina ličnosti, imali veće šanse da vode psihološki bogate živote. Otvorenost ka iskustvima, tj. novinama, kako navode autori Šige Oiši i Erin Vestgejt, često se odlikuje „živopisnom fantazijom, umetničkom senzibilnošću, dubinom osećanja, fleksibilnošću u ponašanju, intelektualnom radoznalošću i nekonvencionalnim stavovima“. Zato je logično da neko ko je umetnički nastrojen i nekonvencionalan može da bude privučen životom ispunjenim promenama. I kako autori poentiraju, značajan razlog zbog čega niti srećan niti smislen život ne zaokupljaju čovekovu motivaciju u potpunosti jeste taj što „i srećan i smislen život može da bude monoton i pun ponavljanja“.

Šta je još studija otkrila? Ona objašnjava da se „srećan život najčešće povezuje sa ekstraverzijom praćenom savešću i niskim neuroticizmom“, dok su osobine velikih pet dimenzija ličnosti prilično ravnomerno podeljene među onima koji vode smislene živote. Autori su otkrili da postoji veća verovatnoća da će oni sa psihološki bogatim životom biti politički liberalniji i da će prihvatati društvene promene, dok oni sa srećnim ili smislenim životom više teže statusu kvo.

Autori su brinuli da li je potraga za psihološki bogatim životom fenomen zapadnih društava, tačnije njihovog obrazovanog, industrijski razvijenog, bogatog i demokratskog dela, ili bi tome težila osoba s privilegovanim statusom koja je zadovoljila svoje druge potrebe.

Ipak, iako su osobe koje vode srećan život uglavnom težile ka višem društveno-ekonomskom statusu, autori nisu pronašli značajnu povezanost između prihoda i ljudi s psihološki bogatim i smislenim životom.

Ali jesu pronašli drugi obrazac. Ideja o psihološki bogatom životu privlačnija je ljudima u određenim zemljama. Kada su učesnike iz devet zemalja zapitali kakav bi život izabrali da mogu da izaberu samo jedan koncept, srećan život je pobedio. Psihološki bogat život bio je najpopularniji u Japanu (16 odsto), Koreji (16), Indiji (16) i Nemačkoj (17 odsto), a najmanji u Singapuru (7 odsto).

Zbog čega je to tako, Vestgejtova priznaje da ona i njen kolega ne znaju, ipak, sumnja da ljudi mogu da vrednuju određenu verziju „dobrog života“ u zavisnosti od starosti.

„Ima trenutaka kada prihvatamo nelagodnost i dajemo prioritet istraživanju“, kaže ona. Svakako su mladi ljudi skloniji novinama, dok se sa godinama sve više daje prednost poznatim stvarima u odnosu na izazove. Istraživanja pokazuju da ljudi što su stariji, naginju ka tome da postaju srećniji i zato daju prednost onome što će ih usrećiti. „Umesto da upoznaju nove ljude, prioritet su porodica i bliski prijatelji. Te stvari povećavaju sreću, ali mogu da smanje psihološko bogatstvo.“

I ako se vratimo na doba pandemije i „zaključavanja“, onda svakako kovid komplikuje „dobar život“ i težnju da se on stvori. Onaj ko najviše vrednuje druženje i prijateljstva, na primer, sigurno je imao manje mogućnosti da bude društven. Isto je i sa onim ko vrednuje putovanja. S ovakvim okolnostima, koji bi način života – težnja ka sreći, smislu ili psihološkom bogatstvu – mogao da bude najpovoljniji, pitali su se autori članka.

Vestgejtova kaže da odgovor zavisi od osobe, što je i prirodno, ali za one zdravstvene radnike i radnike ostalih delatnosti koji su bili na onome što nazivamo „prvom linijom odbrane od kovida“, „fokusiranje na smisao i psihološko bogatstvo moglo bi da bude najvažnije“. „Oni proživljavaju dramatična, izazovna vremena, koja su povezana s psihološkim bogatstvom, a ono što oni rade zaista ima istinsku svrhu.“