Bilo je šest ujutru, 9. oktobra 2009, kada me je telefonski operator Bele kuće probudio. Robert Gibs (sekretar za štampu Bele kuće) bio je na liniji. Retko kada su me saradnici zvali toliko rano. Srce mi se steglo. Je li teroristički napad? Prirodna katastrofa?
„Dobio si Nobelovu nagradu za mir“, rekao je Gibs.
„Kako to misliš?“
„Upravo su saopštili, pre nekoliko minuta.“
„A za šta?“
Gibs je ignorisao pitanje. Spremićemo izjavu brzo, rekao mi je.
Nakon što sam spustio slušalicu, Mišel me je pitala o čemu se radilo.
„Dobio sam Nobelovu nagradu za mir.“
„To je super, dušo“, rekla je, a onda se okrenula i nastavila da spava.
Nešto kasnije, u Rouz gardenu, kazao sam okupljenim novinarima da, za manje od godinu dana predsedničkog mandata, nisam zasluživao da budem u društvu tih velikih figura koje su zaslužile ovu počast u prošlosti. Umesto toga, ova nagrada je bila poziv na akciju, sredstvo da Nobelov komitet da zamajac procesima kojih ne bi bilo bez američkog vođstva: smanjenje pretnje od nuklearnog oružja i klimatskih promena; smanjenje ekonomske nejednakosti; poštovanje ljudskih prava; premošćavanje rasnih, etničkih i verskih podela koje izazivaju toliko konflikata. Rekao sam da nagradu želim da podelim sa onima koji su radili, tiho, za pravdu, mir i ljudsko dostojanstvo širom sveta.
Šest dana ranije, tri stotine militanata u Avganistanu pregazilo je malu ispostavu američke vojske na Hindukušu. Stradalo je osam naših vojnika, povređeno još 27.
Oktobar će biti najsmrtonosniji mesec za američke trupe u Avganistanu od početka rata, osam godina ranije.
I umesto da nastupi nova era mira, suočio sam se sa odlukom da pošaljem još više vojnika u rat.
Ceo tekst o knjizi Baraka Obame „Obećana zemlja“ i izvode iz njegovih memoara čitajte u novom Nedeljniku, koji je na svim kioscima od četvrtka, 26. novembra
Digitalno izdanje i pretplata na nstore.rs
Tagovi
